Ослобађањем Мосула ирачка армија би готово потпуно истерала Исламску државу (ИД) из градских средина. Стратешки посматрано, био би то толико значајан успех да је природно што су ирачки и амерички званичници, чим је град Рамади крајем децембра поново стављен под контролу, одмах почели да причају како је контраофанзива на Мосул безмало питање недеља, јер више нема разлога да се оклева.
Онда је амерички државни секретар за одбрану Ештон Картер недавно, готово успут, прокоментарисао да се битка за Мосул може очекивати до краја године. Коначно, прошле недеље је и Пентагон признао да је у том року могуће тек започети операцију и да заузимање Мосула не би требало очекивати до наредне године.
Другачије никада није ни било могуће. Рамади је трипут мањи од Мосула, па је ирачкој војсци, уз подршку америчких бомбардера, требало око пола године да га освоји. И још није сасвим сигурно да ли је то учинила потпуно или се и даље мучи да избаци борце „калифата”, који су, раштркани у мањим групама, након повлачења своје главнине остали у Рамадију да заскачу противника из заседа какве је у урбаној средини лако приредити. Околина Рамадија свакако није потпуно „очишћена”, јер у противном не би било неопходно да амерички авиони још туку по њој, као што су чинили претходних дана.
На авијацију Пентагона ће у Мосулу ирачка војска моћи много мање да се ослони. Рамади се могао засипати ракетама јер је у њему било преостало десетак хиљада цивила, од око 450.000, колико их је настањивало град пре него што је у њега упала ИД. У Мосулу, пре рата граду од милион људи, верује се да је и и даље неколико стотина хиљада његових житеља. То неће закомпликовати само бомбардовање и операције пре очекиваног продора контраофанзиве у град него и уличне борбе.
Иронично, потешкоћа је истовремено и у нужди да се избегне превелика „колатерална штета” и у опасности од цивила, јер је вероватно да су неки од њих пришли „калифату”. Претпоставља се, наиме, да релативно велики број цивила који није напустио град указује на знатан степен подршке који ИД у Мосулу ужива. У том случају, ирачки војници ће, кад се најзад пробију у град, непрестано бити у недоумици имају ли пред собом цивила којег треба спасти или помагача непријатеља којег ваља држати на нишану да им не би забио нож у леђа, фигуративно ако не и дословно.
Из свих тих разлога, ослобађање Мосула би било озбиљан задатак и за војну силу спремнију на искушења него што је то ирачка армија. Она дуго није била кадра да оствари било коју већу победу над ИД без помоћи курдских или шиитских милиција. Када је за заузимање Рамадија морала да се лиши њихових услуга, плашећи се да их већински сунитско и арапско становништво тог града не би примило као ослободиоце, месецима није успевала да у своје редове уврсти довољно сунита за велики напад, нити да нове регруте, али и старе војнике, такође недовољно обучене, устроји тако да буду ефикасна сила.
На крају, месецима је постепено пресецала линије снабдевања бораца ИД у Рамадију, дочекала да њих у граду не остане више од око 350, да би тек онда пустила своје елитне јединице, једине које су заиста истрениране, да навале на положаје непријатеља, које су, где год их је било могуће идентификовати, Американци мрвили у прах пројектилима с неба. Процењује се да је 80 процената Рамадија срушено у операцији ослобађања.
Поправка уништене и оштећене инфраструктуре у Рамадију, укључујући и ону основну, попут водоводне и енергетске, не напредује пошто је ирачка влада, због пада цене нафте, која јој даје 90 одсто прихода, на ивици финансијског колапса, од којег је некако још спасавају стране донације и кредити. Недостатак новца ће несумњиво отежати и припрему операција око Мосула. Ако би за њих сада и хтели да употребе курдске борце, чувене „пешмерге”, питање је да ли би могли. Наиме, поједини из редова „пешмерги” ступили су у својеврсни штрајк, због вишемесечног неисплаћивања зарада протестујући блокадом главног пута надомак једне од њихових база.
Испражњеност националног буџета може само да погорша међуетничке и верске тензије у Ираку, који је њима ионако оптерећен. На њих већ утиче и заштитна баријера, стотину километар дуг зид и ров, коју власт намерава да подигне око главног града Багдада, у којем је сконцентрисан шиитски режим. Сунити негодују јер је зид наводно пројектован тако да одсече и део територије највеће сунитске провинције Анбар. Таква трвења ће вероватно успорити и дубљи продор војске у сунитске крајеве, какав је Мосул.
Тај град можда више уопште нема времена на располагању јер је у опасности да буде потопљен. Оближња брана, која је отета из шака ИД, у тако је лошем стању да би могла попустити сваког тренутка, пропуштајући двадесет метара висок талас који би Мосул сравнио са земљом и сјурио се даље ка Багдаду, где би вероватно стигао снижен на три метра, и даље довољно велики и снажан да потопи део престонице, између осталог и америчку амбасаду, која је покрај реке. Ако брана не буде ускоро учвршћена, можда битка за Мосул неће ни бити неопходна.
