Буџетски суфицит је, како рече министар финансија, тренутно три пута већи од планираног, па следи ново повећање плата и пензија, а све то омогућује раст БДП-а, какав, истичу челници, мало ко има. Рекло би се, за сваку похвалу. Али није. Суфицит се не планира, а веће плате у јавном сектору не обећавају, већ системски уређују, пензије такође. Додуше, раст пензија је био системски уређен, али је урушен. Зато је то код нас ствар одлуке власти, тачније самог врха власти. А бруто домаћи производ (БДП) и поред раста брине, и због начина како га стварамо и како га трошимо.
Поједностављено, БДП је новостворена вредност (бруто вредност умањена за међуфазне трошкове) у добрима и услугама створеним у току године у Србији, која се истовремено и троши, а део извози. Део потрошње подмирује се увозом роба и услуга. Ако је увоз у току године већи од извоза то значи да је потрошња добара и услуга већа од остварене производње добара и услуга у току те године, тј. укупна потрошња = производња + увоз – извоз. А ми смо у прошлој (2018) години баш претерали са робним дефицитом од 5,6 милијарди евра, чиме смо само доскорашњи буџетски дефицит заменили упозоравајућим спољнотрговинским робним дефицитом.
Посматрано са приходне стране, БДП представља збир плата, камата, ренте, профита, амортизације и индиректних пореза, тј. БДП = П + К + Р + ПР + Ам + ИП. Са расходне стране посматрано, БДП је збир личне потрошње, јавне (државне) потрошње, бруто инвестиција и извоза, умањен за увоз, тј. БДП = ЛП + ЈП + БИ + (И – У). Дакле, ако је ЛП 70, ЈП 20, БИ 20, извоз 30, а увоз 40, онда створени БДП износи 100, а укупна потрошња 110.
Србија, посматрано и са приходне и са расходне стране, већ дуже има озбиљан проблем, који се све више заоштрава, иако БДП расте. На приходној страни проблем су плате и профит (добит) као компоненте БДП-а. Обе су у великој мери ограничене знатним присуством страног власништва у материјалној производњи и промету, структуром производње и високим увозним садржајем. Ако изузмемо плате у области финансијских и других интелектуалних услуга, а посебно услуга ИТ сектора, који представља једну од ретких светлих тачака наше економске стварности, ниво плата, који истовремено одражава и квалитет запошљавања у области материјалне производње, заиста је забрињавајући.
Просечна децембарска плата у Србији, у коју улазе и плате у јавном сектору, банкарству и услугама ИТ сектора, износила је 52.372 динара, док је медијална зарада (износ испод кога је 50 одсто запослених зарадило тог месеца) била 39.623динара, вероватно недостижних за већину запослених у материјалној производњи и промету. Дакле, плате као компонента БДП-а озбиљно вуку износ БДП-а надоле. Исти је случај и са добити оствареном у производњи и промету које карактеришу висок увоз репроматеријала и роба, неретко скупље плаћен матичним и другим фирмама у иностранству, наравно, на штету добити која се овде исказује. Тиме се може објаснити сасвим очигледан раскорак између вредности оствареног БДП-а и бруто вредности остварене производње, промета и услуга.
Са расходном страном БДП-а, односно са његовом употребом, ствари годинама, такође, стоје лоше, почев од његовог наглог пада током последње деценије прошлог века, који смо испратили са БДП-ом за трећину мањим од оног из 1989. године. И поред пада нивоа личне и јавне потрошње дошло је до прерасподеле БДП-а на штету инвестиција, које су већ годинама и по обиму, структури и садржају ограничавајући фактор квалитативног развоја српске економије. Уосталом, оптималан однос у расподели БДП-а на личну, јавну потрошњу и инвестиције није ствар политичке одлуке, већ дефинисане дугорочне развојне стратегије, које, нажалост, немамо ни у назнакама. А без развојне стратегије нема ни јасних приоритета, нема ни путоказа за креирање одговарајућег системског амбијента и економске политике, нити склада између кадровских потреба привреде и јавног сектора и кадровске понуде коју обезбеђује постојећи образовни систем. Да бисмо то имали, треба нам држава јаких институција кадрих и овлашћених за стварање потребних претпоставки за одржив раст и развој.
Економиста, Београд
Прилозиобјављениу рубрици „Погледи”одражавајуставовеаутора,не увек и уређивачкуполитикулиста
