Само десетак дана по објави рата Србији, јула 1914. године, др Никола Драгићевић рођени Панчевац, као млади лекар промовисан у доктора медицине у Инзбруку, бива ухапшен од стране мађарских власти. Нашао се тако међу првима у транспорту „политичких сумњиваца” у интернацију и спроведен кроз Темишвар на путу за Арад и војни затвор.
Забележено је да је, већ пролазећи кроз Нанату, први град са румунске стране, претрпео као и остали интернирци – пљување, бацање камења и цигала и погрде окупљене светине.
Тако су се клацкали бескрајни низови претрпаних вагона, којима је у румунски казамат стизало на хиљаде људи. А тек тамо, за њих заправо почиње ход по мукама.
По налогу из Беча тврђава постаје логор за истребљење Срба из Босне и Херцеговине и осталих српских земаља под влашћу Хабзбурговаца. Колико их је прошло кроз тај пакао, током пет ратних година, никада се тачно неће знати.
Но, мађарске власти схватају да им је Драгићевић драгоценији као лекар. Уместо да чами по арадским тамницама, одређен је да ради у болници.
Ту се до 1916. године, како је причао, нагледао свакојаког ужаса, покушавајући свакодневно да спасе животе, или бар ублажи патње интернираца, смештених у нељудским условима. Гладни, без преобуке и тешко радећи, свакодневно су поболевали и умирали.
Након две године и Арада др Драгићевић бива одређен за лекара у Ердељу, у селу Парајд, у којем је радећи дочекао ослобођење.
По повратку у Панчево наставља тамо где су га рат и заробљеништво прекинули. Одмах почиње са активностима у Народном већу и постаје његов потпредседник. Али, не мирују ни мађарске власти и не заборављају Драгићевићев национални ангажман.
Наиме, он је још пре рата био изабран за старешину Соколског друштва, а по његовом завршетку, као имућан и угледан човек покретао је и учествовао у раду низа хуманитарних, просветних и националних друштава и много допринео унапређењу нараштаја.
Но није се за Драгићевића све завршило само присмотром Мађара. Против њега бива подигнута оптужница и суде му и као члану предратне „Народне одбране”, као и многим виђенијим грађанима вароши на Тамишу.
Слободарски дух овде није нестајао ни за време ратова, па су угледни и учени Панчевци свој допринос давали националним ангажманом, што је многе од њих коштало живота. Ипак, др Никола Драгићевић је, у својству потпредседника Народног већа, стигао и до др Нинчића, члана владе и разговарао се с њим о присаједињењу Војводине Србији.
Треба проговорити и о лози Драгићевића, коју је основао Николин отац, Лазар у првој половини 19. века. Житарски трговац родом из Босне, Лазар, дошао је у Панчево и као предузимљив човек постао прилично имућан.
Како није имао наследника, довео је своје рођаке, од којих једног и усваја. Био је то управо Никола, којег је ишколовао, а овај поред свог лекарског позива, постао и ватрени политички радник.
Драгићевићи су оставили неизбрисив траг у животу српске Спарте, како је Панчево у оно време називано, као погранични град, војничког колорита, са паорима који су пола године орали земљу, а када затреба облачили униформу и били граничари.
Својим новцем подигли су Драгићевићи у главној градској улици зграду „Трубач” у којој су одржаване прве позоришне представе на тлу Војводине, игранке и други културни и друштвени догађаји, који се и данас памте.
У међуратном периоду, др Никола Драгићевић је био и народни посланик, касније и почасни председник Соколског друштва и панчевачке Стрељачке дружине, основане још 1813. године. Умро је у Панчеву, марта 1941. године.
