Ако осећање заљубљености проистиче из идеализовања друге особе и као такво је различито од осећања љубави које произлази из емоционалног везивања, јасно је да не треба очекивати аутоматски прелазак заљубљености у љубав. Иако заљубљеност није прва фаза љубави, она може да буде прва фаза љубавне везе. Како у стварности не постоје идеални партнери, заљубљена особа се, по правилу, пре или касније, више или мање разочара у другога, тако да се може рећи да је заљубљеност прва фаза разочарања.
Како већина људи улази у везе и брак тако што се заљубљује у другога, последично разочарање чини даљу судбину тих веза неизвесном. Различити статистички подаци указују да је наш модел бирања емотивног партнера на основу заљубљивања – неуспешан. Упркос томе, заљубљивање колективно мистификујемо и славимо као високу животну вредност.
Полазећи од чињенице да је модел бирања заљубљивањем неуспешан, можемо поставити два важна питања: Како превазићи заљубљивање? Како бирати партнера, ако не на основу заљубљености?
У психотерапијском раду са људима који су несрећно заљубљени у некога ко им не узвраћа наклоност некада примењујемо технике одљубљивања. Особа која иначе идеализује конкретног другог, почиње да га замишља у ситуацијама које код ње стварају супротне, одбојне емоције. Тако је могуће поништити идеализацију и заљубљеност у конкретну особу, али не и способност заљубљивања особе. Како постићи да се неко не заљубљује?
Осећање заљубљивања је последица тога што неко верује у идеал према којем ће му прави партнер донети велику љубав и вечну срећу. То што спајамо две високе вредности, љубав и срећу, у једну супервредност, омогућујемо настанак заљубљивања. Када престанемо да верујемо да ће нам љубав донети срећу, када у нашим главама раздвојимо ова два појма, губимо способност заљубљивања.
Упркос свих доказа да модел бирања на основу заљубљивања чешће води у неки облик љубавне несреће него среће, многи га грчевито бране, верујући да би без заљубљивања живот удвоје био заснован на прорачунатости, без емоција и „хемије”. То би било тачно када би заљубљивање био једини облик снажне привлачности, али оно је само један од много облика. Постоји великих број различитих разлога због којих је једно биће снажно привлачно другом.
Особа која не идеализује, која добро види стварност, која реалистично сагледава и себе и партнера, не губи способност доживљавања интензивне привлачности. Иза речи „привлачност” стоји много различитих значења и психолошких механизама. Не само оних здравих, већ и оних других који исто тако као и заљубљеност воде у љубавни неуспех. Све док их боље не упознамо и не именујемо, остаћемо у неком облику љубавне неписмености.
