Није то само бациш празну мрежу, а извадиш пуну. Да је тако, дунавски аласи би без проблема накривили капу: улов богат, а новчаник пун. Стварност је другачија. Неспорно је да се у мрежи закачи риба, али је врло често она и празна. Може бити да су и рибе постале препредене.

Седимо са земунским аласима у дунавској ували под именом „Говеђи брод”. Тек што су пристигли са таласа велике и моћне реке. Немања Баук показује празну мрежу, Зденко Ирга и Мирослав Ђукић улова имају тек да нису будшто проћердали пролећно преподне. Из даљине прете сиви тешки облаци. Почиње да ромиња киша, а рибари жељни сунца и топлих дана.

– Није први пут да улов буде мршав, а сигурно ни последњи – одмахује руком Мирослав Ђукић, међу колегама познатији као Мики.– Без обзира на све тешкоће с којима се рибари суочавају волим овај занат. Наследио сам га од оца, коме сам, као дечак, помагао да рибари, а сада сам већ 19 година самосталан. Рибе има, мада није једноставно свакодневно се борити са реком.

Романтику не примећују

Кажу да аласи другачије мере време. И они гледају на сат, али никуда не журе. Једино Дунав тече исто, рекло би се једнолично, некад с више, некад с мање воде. Низак водостај никоме не одговара: ни лађарима ни рибарима. За аласе не постоји лоше и лепо време, нема код њих оно: „Данас ме боли рука и колено, имам неку главобољу, па ћу се одмарати.” На реци проводе по 11-12 сати. Ако не заплове чамцем и упуте се у потрагу за рибом, нема прихода, породица трпи. Као и код других, и њихови издаци су велики. Треба платити дозволу, дажбине за осигурање и пензијско, порез, а где су чамац, рибарски алат…

– Чамац је око 800 евра, мотор за њега најмање 1.200 евра, годишња дозвола 90.000 динара, плус доприноси за здравствено и пензијско осигурање. За опрему, или алат како ми то зовемо, треба бар 2.000 евра. Према томе и још неким ставкама, види се да рибарење није јефтино. Али, без Дунава, чамца, мреже, једноставно не могу – искрен је Немања. – Мора да се заради за породицу и за остале трошкове. Живот не пита да ли је данас нешто било у мрежи.

Имају аласи и надимке, воле да се надмећу у приповедању прича и догодовштина из њиховог посла. Обично су на реци пре и после подне. Кратка пауза је за ручак, за предах. Зими да се угреју. Само они знају како је бити у чамцу на минус 15 степени. Неко би помислио да им је тада најтеже. Није.

– Не постоји за аласе ништа теже него кад плове Дунавом, а дува јака кошава. Река се тада разгоропади, запени, чамац је као љуска. Једва чекамо да се домогнемо обале – присећа се неких туробних тренутака Мирослав. – Кад дува кошава, на реку се не излази. Може, али је ризично. А река, осим љубави, тражи и опрез. Зато много не фермамо кишу и хладноћу. Шта је то наспрам јаке кошаве?

Како је ноћу на реци?

– Лети је најлепше, али такође опасно – прича Немања, лагано се припремајући за други излазак на реку тог дана. – Ноћ, све се умирило, чамац се љуљушка, а ока не смеш да склопиш, ма ни на трен да задремаш. Уме Дунав да буде много незгодан. Што се уживања тиче, не може бити лепше. Земун ноћу светли и огледа се у реци. Једино што ми нисмо дошли да уживамо, да се дивимо романтичним тренуцима, већ да радимо. Ослушкујемо и реку и рибу, страхујући да се мрежа не закачи о неки балван, камен. Све је више шљункара на обалама које у Дунав бацају оштро камење. Уместо рибе, у мрежу уловимо грање, лишће, комаде дрвета. Вештина је то извадити и очистити, баш као што је вештина и забацити мрежу. Догоди се, наравно, да се она поцепа. Онда све наново: крпи, сређуј, пакуј.

Бродови –велика опасност

Аласи, купци, накупци и они који воле Дунав. Подела је направљена за кафанским столом, мада није далеко од истине. Кад на пијаци пожелите да купите свежу дунавску рибу, углавном се чује оно: „У, ал’ је скупо!” А, колико аласу треба да улови и прода рибе да би од тога живела његова породица? Они то не сабирају, не праве планове и рачунице. Једино знају да, кад се из риболова врате са празним чуваркама, сви трпе. Догоди се, али ретко, да ухвате, рецимо толстолобика од 30 килограма и сома од 10-15 килограма.

Стално су у покрету. Шта раде кад се не друже са чамцем, мрежама, алатом, реком?

– Највише волимо кад се дигне вода, како ми то жаргонски кажемо – довикује Мики из чамца, док вешто чисти тек уловљену рибу. – То значи да се риба померила, да је кренула и да ће можда бити солидног улова.

Рибарство је, кажу они који се тиме баве, рударски посао и ризично занимање. Опет има супротних мишљења: рудар је рудар, окна су под земљом, увек прете одрони, а негде и метан. Овде си на чистом ваздуху.

– Јесте, али кад ујутру устанемо, прво погледамо у небо, а пажљиво слушамо и временску прогнозу – појашњава Немања. – И са сантама на реци, са кишом, кад не можеш да дишеш од врућине, па и кад кошава не дува јако, ми смо на реци. Забацујемо мрежу, загледани у дубине, сваки час мотрећи да не наиђе брод и заљуља чамац… Данас они плове брзо и тешко им је умаћи ако се не склониш на време. Посебно ноћу.

Питамо их једу ли рибу?

– Наравно – одговарају у глас.– И рибу и рибљу чорбу. Стара је дилема које су све врсте рибе потребне за добру чорбу? Сад свако припрема на свој начин, тако да су се правила и стари рецепти одавно изгубили.

За разлику од неких других занимања, ово се неће угасити, јер стиже подмладак. Један од њих је и наш сабеседник Мирослав Ђукић. За себе каже „да је Земунац од главе до пете”, воли Дунав, дружења са колегама, воли риболовачке приче и никад не задиркује намргођене рибаре који се, каткад, врате са поцепаном мрежом. Ни њему ни осталима није по вољи што у априлу и мају не могу да лове поједине врсте рибе, али закон је закон и они га поштују, надајући се бољим данима. Кад их питате да ли им се исплати оно што раде, имају овакав одговор:

– Волимо што смо аласи, Дунав нам је у венама. Од рибарења се нико није обогатио, али није остао ни гладан.

Текст и фотографије

Апатинско „рибарско братство”

У студији „Апатински аласи” аутора Томислава Шимуновића постоји податак да је ово место на Дунаву крајем 18. века имало 200 професионалних рибара. Чак им је и аустријски цар Франц Први 1830. доделио искључиво право да организују риболов на Дунаву од Мохача до Оршаве, у Ђердапу, сада у Румунији. Године 1876. формирали су удружење „Рибарско братство”. Пред Други светски рат овде је радило 500 рибара, а 1927. су имали годишњи улов од 1.500 тона дунавске рибе.

Добра зарада од кавијара

Све до изградње хидроелектране „Ђердап 1”, Доњи Милановац је био препознатљив и по аласима. Хроничар ове вароши Јовица Орловић записао је да су годишње ловили и до 15.000 килограма беле и икроносне рибе (моруне, јесетре, паструге). Остале су фотографије о уловљеној моруни од 200 килограма, дужине два метра. Док није изграђена прва ђердапска електрана, овде је радило око 160 аласа. Рибарска бригада је скоро пола века справљала прилично скупоцен и веома тражени црни кавијар од којег су финансијску корист имали рибари и Земљорадничка задруга „Слога”.