Једини финансијски форензичар у Србији, овлашћени рачуновођа и ревизор, судски вештак, „Твитер” јунак ММПоаро заправо је дипломирани инжењер геологије.
Специјална саветница Саше Радуловића док је био министар привреде у влади Ивице Дачића и садашња чланица Савета за борбу против корупције Мирослава Миленовић десет дана је одбијала да одговори на питање таблоида о својој школској спреми. Мистерија је решена тек јуче захваљујући документу који је на Београдској берзи још 2008. оставила Марфин банка. Испоставило се да је чланство у Управном одбору грчке банке једино место на којем је Миленовићева тачно навела порекло своје дипломе. Прво је тај папир ископао је „Информер”, а затим је госпођа Миленовић јуче на друштвеним мрежама окачила фотографију своје дипломе са Рударско-геолошког факултета Универзитета у Београду. До сада је било познато једино да је, како је наводила у својим биографијама, дипломирала 1984. на Универзитету у Београду и завршила специјалистичке студије контратероризма и организованог криминала на Факултету политичких наука овог универзитета.
Претходно одбијање Миленовићеве да открије чију диплому има побудило је извесне сумње у њене квалификације, будући да се представљала као водећи експерт за откривање токова новца, тим пре што је била реч о чланици владиног тела за борбу против корупције чије је основно начело рада отвореност. Додуше, Миленовићева је на „Твитеру” тврдила да је спремна да све открије, али само у ТВ дуелу на РТС-у са функционерима владајуће странке.
То је неке подсетило на случај партнера легендарне председнице Савета за борбу против корупције Верице Бараћ, Данила Шуковића, који је био присиљен да напусти овај савет када је откривено да је био члан Управног одбора Агробанке, и то у време када су почињене многе сумњиве радње које сада процењује Специјални суд.
Додатну забуну уносиле су јавно доступне биографије Миленовићеве на Гуглу. Тако је, за потребе семинара Центра за безбедносне студије 2003, она била дипломац Економског факултета да би се, четири године касније, на Београдским данима транспарентности у организацији Савета за борбу против корупције, представила као дипломирани студент Правног факултета.
Контроверзама око Миленовићеве биографије овде није крај. Она се на сајту британске консултантске компаније АМЦ представља и као форензички рачуновођа у регистру судских вештака. Међутим, у регистру на сајту Министарства правде ње нема. То су јуче за „Политику” и потврдили у министарству – она није регистровани судски вештак, упркос томе што има регистровану фирму управо за ову делатност у Агенцији за привредне регистре (АПР).
Диплома инжењера геологије није препрека да се Миленовићева бави судским вештачењем за финансије, нити да се бави финансијском форензиком и борбом против корупције у владином телу. Али можда објашњава неке од мањкавости последња два извештаја Савета за борбу против корупције о медијима, чији је један од истакнутих аутора била.
Миленовићева је, представљајући извештај из децембра 2015, понудила више претпоставки него чињеница, што је изненадило оне који су веровали у методе финансијске форензике. Најављујући најновију анализу Савета истакла је „Политику” као корисника буџетског новца. Огласе, јавне позиве и тендере које је наш лист објављивао на захтев државних и других органа, ставила је у контекст тобож сумњивог утицаја државе на наш лист. Иако се представљала као финансијски форензичар и експерт за токове новца, тврдила је да се не може знати шта се „крије” под шифром 221 Управе за трезор, иако је сваки рачуновођа могао да је обавести да је реч о промету робе и услуга, односно о продаји огласног простора за јавне позиве, тендере и слично. Установе објављују те позиве управо из разлога транспарентности и борбе против корупције.
И други медији су доводили у питање њену стручност због спорних формулација у извештајима Савета. Тако је, између осталих, и недељник „Време” пре два дана у тексту „Милиони, авиони, камиони” изнео низ примедаба на методологију рада којом се својевремено поносила Мирослава Миленовић, форензичарка која се на „Твитеру” представља као „ММПоаро”. „Време” је, као и претходно „Политика”, тврдило да се утицај на писање медија кроз оглашавање не може доказивати простим приказивањем бројева, без ваљане упоредне анализе.
