Кетрин Хикли, британска новинарка из области уметности и културе, ауторка књиге „Минхенско скривено уметничко благо, Хитлеров трговац и његово тајно наслеђе”, јуче је била гошћа Београда, а данас ће боравити у Новом Саду, у Галерији „Матице српске”, где ће учествовати у разговору уз Тијану Палковљевић Бугарски, директорку ове галерије, Ирину Суботић, историчарку уметности, као и Зорана Хамовића, главног уредника и директора издавачке куће „Клио” која је у преводу Ксеније Тодоровић објавила ово дело.
Пре неколико месеци наш лист је у „Културном додатку” објавио ексклузивни интервју са Кетрин Хикли.
У јучерашњем разговору са новинарима, у просторијама „Клија”, Кетрин Хикли је указала на почетак свог интересовања за теме реституције у култури, оних уметничких дела која су нацисти отели од власника.
– Радећи за Блумберг њуз, из Берлина, све више су ме интересовале теме повраћаја украдених уметничких дела. У средишту једне од већих прича била је и Климтова слика која је припадала Марији Алтман. Аустрија је дуго одолевала реституцији, али Марија Алтман ипак је остварила своја права. Вероватно сте гледали филм „Жена у злату” о овом случају, са Хелен Мирен у главној улози, који је прилично упростио ток збивања, али није био толико лош као на пример филм „Тhe Monuments Men”– „Чувари наслеђа”. Што сам више писала о темама повраћаја украдених уметничких дела, све више ми се јављало оштећених наследника. Када закон закаже, остаје једино публицитет, рекла је Кетрин Хикли.
По њеним речима, оно што је било најфасцинантније јесу биографије људи који су побегли од нациста, оних који су оставили читаву имовину да би сачували свој живот, одлазећи на други крај света, почињући од нуле. Међутим, међу стварима које су оставили за собом био је и њихов идентитет. Суштина је у томе да реституцијом људи не захтевају натраг само свој посед, јер нацисти су узимали и намештај, покућство, све до чега су могли да дођу, већ потражују и своје идентитете, успомене, делове живота оних које су неповратно и трагично изгубили.
Говорећи о томе, Кетрин Хикли је подсетила на библиотеку у Берлину која се бави истрагом порекла милиона књига чије се порекло не зна. Затим је испричала причу о жени из Хаифе која је једног дана добила пошиљку управо из ове берлинске библиотеке, а то је била књига са подацима њене мајке, преминуле у Аушвицу. Захваљујући томе она је дошла до једине успомене на мајку.
Главни јунак књиге „Минхенско скривено уметничко благо” је Хилдебранд Гурлит, познавалац нарочито оне уметности коју су нацисти сматрали дегенеративном и изопаченом. Кетрин Хикли је указала на бројне контрадикторности у његовој природи. Није подржавао нацизам, а постао је главни Хитлеров трговац уметнинама, прибављајући дела за замишљени диктаторов музеј у Линцу. Такође, Гурлит је једном четвртином порекла био Јеврејин, али је куповао уметничка дела од оних Јевреја који су били принуђени да беже из Немачке. Иронично, он је после рата успео да скине љагу ратног профитера са свог имена и да поврати своју велику колекцију коју је наследио његов син Корнелијус.
