Никад раније нисам долазила у Србију, али имам пријатеље Србе у Паризу. Већина мојих комшија су ваши сународници, тако да веома често слушам српски језик, али још га не разумем, каже за „Политику” Вероник Олми, француска књижевница која је ових дана била гост књижевне манифестације „Молијерови дани” у Београду, где је представила свој роман „Бакита”, управо објављен и код нас у издању „Клија” у преводу Љиљане Mирковић.

Прича о Бакити, о њеном путу од робиње до светице, о њеном отпору и издржљивости, написана у овом роману са великом снагом, доживела је успех у Француској. Роман је био номинован за престижне књижевне награде (а добитник је награде Фнак 2017). Пошто је била и у најужем избору за Гонкурову награду, наши студенти су јој прошле године доделили „Гонкурову награду студената Србије”.

– Кад је студенте дирнула ова прича, онда је то веома значајно. Кад пут отпора једне жене, рођене у 19. веку у Дарфуру, налази одјек данас код младих у Србији, Словенији, на Средњем истоку (где су књизи доделили награду „Le Choix Goncourt de l’Orient”), то је онда заиста дирљиво. Снага Баките је оставила трага… – каже Вероник Олми, наглашавајући да је за овај роман било потребно доста истраживања и да је укупно на њему радила две године.

„Бакита” је роман о жени изузетне судбине. Јесте ли покушавали да се ставите у њену кожу?

Нисам то ни покушавала, трудила сам се само да што боље напишем ту причу. Реч је о доста узбудљивој причи, са нужним одступањима да би се ставила у форму једног литерарног рада, времена приповедања, језика… Оно што сам ја покушавала било је да се приближим Бакити и да покушам да разумем тајну њене снаге и њене издржљивости.

Рекли сте једном приликом да је овај роман настао случајно. Шта је било пресудно да одлучите да се посветите овој теми?

Почетна тачка је била жеља да разрешим једну енигму: нисам схватала како је та жена пребродила све кроз шта је пролазила, не знајући ни своје рођено име, јер га се није ни сећала пошто су је отели и одвели из села у Судану док је била дете, а онда је куповали, препродавали, мучили… Мислила сам, погрешно, да ако не знамо како се зовемо – не знамо ни ко смо. Промашила сам очигледно, јер је Бакита отишла даље од тога, задржавши свој снажни идентитет. Потребно је видети ту снагу, тај отпор, ту издржљивост. Бакита, то је несамерљиво човечанство. Снага коју сам ја осетила успела је да пређе на читаоце и мислим да је због тога књига побудила толико интересовања.

Рекли сте у једном интервјуу да ропство није ишчезло?

Ропство никада није било тако важна тема још од његовог укидања. Данас имамо ропство свуда у свету и у свим порама друштва. Роб је исплативији него икад, јер се све дешава брже него раније. Ропство није питање расизма. Оно је економска категорија. То је систем који је основан у целој цивилизацији. Ропство. Кметство. Присилни бракови…

Каква је ту улога књижевности?

Књижевност не решава друштвене проблеме, али може да их изнесе на видело. Балзак је, на пример, рекао за роман да је то приватна историја човечанства. Само једном причом, роман доноси историју читавог човечанства. Он ништа не решава, али нам све даје на увид.

Како оцењујете актуелну ситуацију у Француској: политичку, културну, друштвену?

Живимо у времену великих друштвених неправди и разлика. У исто време дешава се и нестанак идеологија и велико неповерење према политичарима. Мислим да је дошао тренутак за једно широко преиспитивање нашег начина живота, за преусмеравање наших потреба, нашег односа према потрошњи. И, наравно, нашег односа према другима. Недостаје нам емпатија. Али ипак видим да у Француској постоји и једна лепа животна снага, као и достојанство.

Шта је то што у данашње време даје наду?

Има борбе савести, снажних иницијатива од стране нових генерација, али и других. Постоји снажна мобилизација ван политичких партија, оснивају се бројне асоцијације које су отворене на свим нивоима. Веома верујем у индивидуу.

Ауторка сте и позоришних комада и оснивач позоришног фестивала „Париз жена” („Paris des femmes”), а такође радите и као сценариста и глумица?

„Париз жена”, што је игра речи и може да се схвати и као „Изазов жена”, настао је са жељом да се учине видљивим женски аутори. Живимо у свету у коме доминирају мушкарци и чим тражимо да будемо виђене на друштвеној или уметничкој сцени, последице су снисходљивост и истовремено веома снажно неповерење. Напредујемо веома, веома, и још једном веома споро!