Некада је било немогуће добити бебу „из епрувете” захваљујући вантелесној оплодњи, а данас су научници отишли корак даље: у Грчкој је рођено прво дете са генетским материјалом троје родитеља. На свет је ових дана дошао дечак тежак 2,9 килограма, а родила га је тридесетдвогодишња жена из Грчке која је претходно имала четири неуспешна покушаја вантелесне оплодње. Осим њеног партнера, беба носи део генетског материјала, односно ДНК митохондрије донорке.

Како преноси Би-Би-Си, лекари који су учествовали у овом подухвату сматрају да су створили медицинску историју и да ће то помоћи паровима широм света који се боре за зачеће.

У овој експерименталној методи вештачке оплодње од мајке се узима јајна ћелија, сперматозоиди од оца и још једна јајна ћелија од донорке. Метода је развијена како би се помогло породицама које су погођене смртоносним митохондријалним болестима које се преносе са мајке на бебу. Сматра се да комбиновање ДНК мајке са митохондријама донорке може да спречи болести, а постоје и мишљења да митохондрије имају улогу у томе да трудноћа буде успешно изнесена. Међутим, та тврдња још није испитана.

Гинеколог др Мима Фазлагић објашњава да је овај поступак примењен јер је мајка имала проблем у јајној ћелији који није везан за хромозоме, већ за мутацију у једном делу ћелије који се зове митохондрија и служи за ћелијско дисање. Мутација је доводила до тога да свака беба коју би родила има тешку ретардацију и низ других синдрома.

– У процесу вантелесне оплодње узели су јајну ћелију здраве жене са здравим митохондријама и једро у коме је генетски материјал заменили једром болесне жене и оплодили је сперматозоидима њеног мужа. Тако смо добили бебу са три родитеља. Наравно, ова метода је отворила многа етичка питања, али је и пружила шансу жени која никада не би имала здраво потомство да роди здраву бебу. Ово није рутинска метода и питање је како ће се развијати у будућности, али је јасно да се напредовање науке неће зауставити и да ћемо морати да мењамо и само поимање родитељства – додаје др Фазлагић.

Прву дозволу за „креирање” бебе од троје људи добили су прошле године лекари у Великој Британији, а поједини стручњаци су навели да ова процедура отвара етичка питања и да је није требало спроводити у дело.

Професор др Војин Ракић, директор Центра за биоетичке студије и шеф Унеско Катедре за биоетику за Европу, истиче да се етичка питања у овом случају своде превасходно на безбедност и ефикасност поступка. Ако је поступак безбедан и ефикасан, на етичком плану не постоји разлика између спречавања преношења болести на потомство и лечења неплодности.

– Ни једно ни друго није априори морално спорно. Напротив. А ако се неко пита да ли је овакав поступак безбеднији од уобичајене оплодње, одговор је да свакако није. Међутим, то ништа само по себи не значи јер је безбедност релативна ствар. Безбедније је да нико нема аутомобил и да сви идемо пешке, али то није разлог да се одрекнемо аутомобила. Они доносе неко друго добро. Исто важи и за добро које доноси медицински поступак о коме је овде реч – појашњава др Ракић.

И мама и беба која је на необичан начин стигла на свет су добро, истиче Сандра Јовановић, председница Удружења „Шанса за родитељство”, а што се Србије тиче, не постоје препреке да се тако нешто и код нас уради, уколико се то обави из медицинских разлога.

– Ипак, питање је да ли за сада имамо потребу да тако нешто уводимо када смо на прагу донације у Србији о којој се и даље мало зна. Да ли ће се и када радити овако нешто код нас, за сада није познато. Свакако да постоје парови којима би оваква процедура помогла да постану родитељи – закључила је Јовановићева.

Докторка Фазлагић додаје да је наука у овој области медицине незаустављива. У животињском свету већ је искоришћена вештачка материца као одговор на превремене порођаје, са жељом да се незрелој беби рођеној пре времена омогући да у вештачким условима и вештачкој плодовој води сазри до тренутка када њена плућа могу да дишу самостално. Овакав брз напредак науке довешће до тога да се промене многи појмови, па и сама дефиниција родитељства.

Неопходна психолошка подршка

Процес лечења неплодности и неуспешни покушаји вантелесне оплодње често су веома стресни за пар, посебно за жену, која пролази кроз различите фазе и процесе лечења. Током лечења неплодности парови неретко испољавају различите дисфункционалне емоције, као што су анксиозност, депресија, бес, љубомора. Долази и до промена у партнерском односу – било да се супружници зближе или, супротно, међу њима долази до учесталијих конфликата.

Др Јована Миловановић, психолог и РЕБТ саветник, истиче да покушаји зачећа и лечење неплодности подразумевају одређена прилагођавања. У многим земљама психолошко саветовање представља обавезни део лечења неплодности, што је и законом регулисано, а бројна истраживања показују да психолошко саветовање умањује стрес и снажне негативне психолошке реакције, а и стопа успешних вантелесних оплодњи је већа.

– Психолошка помоћ је веома значајна и кад је реч о доношењу различитих одлука у процесу лечења. Међутим, дешава се и то да, упркос свим напорима пара и тима професионалаца, зачеће не може да се оствари. Суочавање пара са тим да можда неће моћи да се биолошки остваре као родитељи може имати значајне психолошке последице и зато је ова врста саветовања и помоћи паровима са проблемом неплодности веома значајна. Што је жеља за дететом јача, пар је спремнији на различите видове третмана и лечења како би дошао до тог циља. Имајући то у виду, овај поступак је омогућио пару да реализује свој циљ и оствари се у улози родитеља. С обзиром на претходне неуспешне вантелесне оплодње, ово је значајан за родитеље са психолошког становишта. Овај поступак отвара и бројна питања, пре свега са етичког, моралног и правног аспекта, али и из психолошког угла, јер овакав начин зачећа захтева одговарајућу психолошку припрему свих особа које учествују у процесу – закључила је др Миловановић.