Марк Ланеган није долазио у Србију деценијама, све до 2012. године, откад нам је свирао већ трипут. Можда нам редован посетилац сада постане и његов пријатељ, с којим и снима под именом „The Gutter Twins”, Грег Дули.

Први овдашњи наступ Дулијеве најславније групе, „Авган вигс” – која је агресивност и самопрезир, типичне за гитарски алтернативни рок деведесетих година, спајала са слојевитом мелодичношћу и сексуалном тензијом ар-ен-бија и соула – многима је био врхунац „Егзита” пре две године.

Нови албум „Авган вигс”, у истом саставу као за претходну плочу, објавиће ове године, а Дули је, с пратећим бендом, свирао протеклог викенда у београдском Дому омладине.

За прошлу плочу се није знало готово до њеног објављивања, тако да вас новинари и публика нису могли притискати. Да ли овако рана најава новог албума значи да не марите за притисак или да је плоча већ мање-више готова, па је касно да вас било ко гњави својим очекивањима?

Предуго ово радим да би ми притисак и критике сметали. Неке нове песме, барем три, свираћу и на овој турнеји. Додуше, биће знатно другачије када их људи буду чули у студијским верзијама, с целим бендом. Нове песме сам испробавао и на турнеји пре пет година, свирао их на неколико различитих начина како бих проценио који је прави. Помаже ми реакција оних који песму први пут чују.

На вашим најславнијим албумима из деведесетих година има доста „простора” између инструмената, што им додаје фантомски ехо и појачава драматичност. Јасноћа тонова тера слушаоца да обрати пажњу на сваки од њих, на сваку реч емотивног и насилног дијалога који воде, што такође подиже тензију. Као продуцент, имате ли унапред на уму звук какав желите за цео албум?

Прво идем песму по песму и размишљам шта би конкретно њој одговарало. Али, албум у неком тренутку почне да се разоткрива и показује шта ће бити као целина. Тада почињем да прилагођавам песме замишљеном звуку. Није сваки албум тако испао, али неке од концептуалнијих плоча јесу.

Да ли бисте снимили инструменталну плочу? То би било чудно пошто ваши стихови делују врло лично, па је људима тешко да вас раздвоје од њих.

То бих баш волео. Писање стихова је за мене једна од најтежих ствари јер сам врло критичан према себи. Често дуго окапам над неким стихом, не успевајући да га разрешим на прави начин. У многим случајевима то ради мени у корист, али понекад ме спутава. Зато би снимање инструменталне плоче за мене било ослобађајуће.

Колико су ваши стихови уопште лични? Колико често у њима не говорите ви него лик који сте измислили?

Како време пролази, морате да испробавате нове ликове. Писати само о себи све време – нико није толико интересантно. Идеје, призори, расположења која желите да у слушаоцу побудите песмом, то мора да дође из нечега што надилази оно лично што уносите у песму. Најбоље је када то долази необјашњиво, ниоткуда. Такве песме су ми најдрагоценије, оне у којима сте неко други, где осликате верзију вашег интимног живота која је моћнија од стварности.

„Персона Грег Дули” је током година волела упадљиво елегантна одела и кочоперно понашање. Као да у себи имате праву личност за стадионске концерте, али не и склоност према таквој врсти каријере?

Волим живе наступе управо због могућности да надоградите своју личност, да уђете у лик и будете друга особа. Неке ствари никада не бих учинио док ручам, али управо то ћу учинити на позорници.

Кад је умро Леми Килмистер, многи су рекли да је отишао последњи који је још веровао у рокенрол начин живота. Онда нас је напустио и Дејвид Боуви, праћен коментарима да данас нема музичара попут њега, већих од живота, који стварају рок као нешто што ће преобразити слушаоце. Ви сте били део сцене деведесетих година, када се увелико живело рокерски и када је музика још била повезана с идејом о друштвеним променама. Када сте чули да Лемија и Боувија више нема, да ли сте размишљали о томе?

Уживао сам у сусретима с Лемијем Килмистером, био је веома пријатељски расположен, духовит и паметан. Они који никад нису уживо слушали „Моторхед” на губитку су јер је то био један од највећих рок бендова свих времена. А Боуви је највећа рок звезда свих времена. Он је кроз ликове Зигија Стардаста и остале своје персоне створио коначну верзију рок звезде, и више него Елвис. Рокенролу је данас тешко да буде већи од живота. Некада није било интернета ни телевизија које прате људе по 24 сата дневно. И зато је чудесно како је Боуви успео да сакрије од свих да је болестан и да изда албум три дана пред смрт. Био је то уметнички пројекат. Како нам се представио, тако нас је оставио.