Да сам само мало склонији теоријама завере помислио бих да је одлука о проглашењу последње „ванредне ситуације“ у целој земљи мотивисана жељом да се пролонгира почетак предизборне кампање, као и да се што је могуће више медијски скрајне посета председника Николића Москви. Реално говорећи, а то мишљење незванично потврђују и многи хидростручњаци, ситуација је била озбиљна само у неколико општина и није било разлога за онолику драматизацију и општенационалну мобилизацију – осим што је власт на тај начин добила прилику за додатну медијску промоцију у оквиру најновије епизоде ријалитија „Премијер спасава народ“. И што је посета председника Москви на готово скандалозан начин скрајнута на маргину јавне пажње.
Тачно је да су, на пример, „Политика” и „Новости” о посети сасвим примерено извештавали. Али политичку климу у Србији креирају телевизије и таблоиди. А упоредите само третман Николићеве посете Путину са медијско-политичком еуфоријом која је пратила сусрете премијера Вучића са Ангелом Меркел, чак и када су се ти сусрети сводили само на куртоазно руковање на рубовима неке међународне или регионалне конференције. Или еуфорично („лајв“) извештавање са премијерових конференција за медије са травњака испред Беле куће, након сусрета с нижерангираним функционерима америчке администрације. (Можемо само замислити шта би било да је којим случајем за ове четири године успео да се сретне са Обамом.) Коначно, упоредите скроман медијски третман посете председника Русији са готово правом медијском и друштвеном хистеријом која се подигла поводом посете принца Чарлса и супруге Камиле региону.
Уопште, има нешто страховито чудно и нелогично када је у питању актуелни тренутак српско-руских односа. С једне стране, непрестано нас убеђују како су односи са Русијом „најбољи у историји“ – док Србија, истовремено, крупним корацима граби пут евроатлантских интеграција и за три године потписује или ратификује три споразума са НАТО. Нису ту ни Руси сасвим невини, али је у средишту ове нелогичности ипак српска владајућа странка. Њихови гласачи су русофили. Велики број њихових функционера, посланика и медијских промотора – пре него што су „обрнули ћурак“ – стицао је име на врућој русофилној реторици и галами против „злог Запада“ и „злочиначке НАТО алијансе“. Зато су сада принуђени да преко сваке мере и у исто време „натоишу“ (према споља) и „русују“ – за домаћу употребу и према свом бирачком телу. Зато они, поред осталог, на листи имају и највеће натовце и најжешће „русофиле“, од Вука Драшковића и Расима Љајића, па до Вулина и Ненада Поповића (и назад), а да се нико јавно не запита која је то логика и каква је то алхемија која под једну капу спаја ову политичку ватру и воду. И каква је то политичка генијалност која у исти мах успева да задовољи једног Тонија Блера и америчког НАТО јастреба сенатора Џона Мекејна – као и руске званичнике, с друге стране.
Неко ту очигледно греши. Односно, или је неко обманут, или није искрен у својим похвалама.
Руси су у Србији годинама играли на СПС и у њему видели најстабилнијег гаранта својих позиција и интереса. Мало због персоналних веза са врхом социјалиста, мало због Милошевића, а мало због извесне гриже савести због тога што ни Србији ни Србима нису били у стању да пруже већу помоћ и заштиту током смутних деведесетих.
Коштуница је пред крај своје владавине успоставио одличне односе са Москвом – а ти су односи још додатно унапређени откако је на чело ДСС-а дошла Санда Рашковић Ивић. ДС и Тадић могу да кажу да су, поред толиких русофила и распеваних русофиличара управо они, то јест, Цветковићева влада, крајем 2008. потписали енергетски споразум и реализовали највећу руску инвестицију, тј. продали већински пакет НИС-а руском „Гаспрому”. (Додуше, због амбивалентности свог бирачког тела, демократе се баш и не хвале превише овом чињеницом.) Радикали, пак, с правом могу рећи да је њихово русофилство доследно, старо и доказано. А ту су и „Двери“, „Заветници“, као и читав букет других проруских странака, покрета и организација.
Другим речима, практично сви политички субјекти у Србији диче се својим „русофилством“ (сем ЛДП-а и Ненада Чанка који се диче супротним, антируским ставом), имају потписан споразум о сарадњи и „специјалним везама“ са неким руским партнером и имају своје више или мање утицајне руске лобисте који раде на њиховој промоцији и позиционирању у московским политичким круговима.
Чини се да су и Руси, коначно и полако, почели да схватају са чим овде имају посла. Но, изгледа да је том њиховом освешћивању више допринело рђаво искуство са Милом Ђукановићем него упозорења и апели овдашњих проруских снага. Наиме, иако то Руси нерадо признају, Ђукановићев режим је дуго и успешно вукао за нос Москву – све док јој на крају није завео санкције и дошао на сам праг уласка у НАТО. Зато је, упркос свој дипломатској и медијској шминци, све очигледнија повећана подозривост званичне Москве према српској власти и Вучићу лично. Али та подозривост, чини се, још увек није толика да би директно и активно подржали неке друге актере.
Главни уредник часописа „Нова српска политичка мисао”
