После Октобарске револуције и слома антибољшевичких снага у Русији, талас емиграната је запљуснуо Европу. Међу емигрантима, шароликим по било ком свом обележју, значајан део је чинило свештенство и монаштво. Бежећи пред револуционарним терором, руски црнорисци су дошли и у Ниш и околину.
Тадашњи епископ Доситеј је лепо примио православну браћу у невољи и убрзо увидео да међу придошлицама има врло драгоцених људи, способних за различите задатке у области вере и цркве.
Леп је пример Михајла Спиридоновича Пелеха, високо образованог духовника и војног свештеника у царској војсци, а касније у „белима“. Пошто му у бољшевичкој Русији није било живота, Пелех долази у Србију и бива свештеник у Прокупљу и околини, а касније у Цркви Светог Пантелејмона у Нишу, где умире у дубокој старости. Михајло Пелех је писао о историји (црквеној и општој) и преводио са руског и француског на српски језик, а био је, како бисмо ми данас рекли, друштвено врло активан, и пре и после Другог светског рата.
Архимандрит Варнава Шашков је у Србију дошао у зрелим годинама, средином пете деценије свог живота, и врло се истакао својим радом у манастирима: у Липовцу код Алексинца, у Наупару код Крушевца и у Сукову код Пирота, где је изградио нови конак. Страдао је трагично 1943. године, као жртва бугарских фашиста.
Александар Тугаринов је имао врло занимљив животни пут. После школовања на црквеним школама у Русији, бежи у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца и ради као вероучитељ у Руској реалној гимназији у Загребу. У Загребу стиче високо образовање, а затим дипломира и на Богословском факултету у Београду и постаје парох, и то у селу Островица, у најљућем делу Сићевачке клисуре! Истовремено, био је и професор у Женској реалној гимназији у Нишу. Није то био крај пута свештеника Тугаринова. После Другог светског рата одлази у Бугарску, а затим у своју отаџбину, у Совјетски Савез. Тамо, у далекој Новосибирској епархији, умире у 94. години живота.
Игуманија Диодора Дохторова је представник женског монаштва међу руском емиграцијом између два светска рата. Овде треба истаћи да је женско монаштво готово потпуно замрло у Србији у време доласка руских емиграната, тако да су многе манастире настанила сестринства састављена од монахиња Рускиња. Игуманија Диодора, рођена у племићкој породици, после Другог светског рата је отишла у Бугарску и тамо окончала овоземаљски живот.
Велики број Руса је, бар неко време, боравио у Нишу и околини после Првог светског рата. Већину је пут водио даље, мада је део остао, тако да и данас њихови потомци живе у Србији. Неко време је Манастир 
Пресвете Богородице у Сићеву био стециште руских избеглица, где би се окрепили, боравили док не добију одговарајуће исправе и настављали свој пут. О пријатељским и срдачним односима руских избеглица и њихових домаћина и о заједничком плодотворном раду који заслужује све похвале, могу се овде поменути само два детаља.
Прво, поменимо да је у Нишу, годинама после Револуције и Грађанског рата у Русији, деловао Одбор за помоћ Русима. Одбор је имао два правца деловања: помоћ руским избеглицама и помоћ руском народу у Русији. Толико о идеји да су руске избеглице лепо дочекане у Србији само зато што су били противници комуниста.
Друго, руско монаштво је у Манастиру Свете Петке у Островици основало школу за слепу децу, бројну после ужаса Првог светског рата. Школа је имала одељење и у Манастиру у Габровцу код Ниша и у Манастиру у Липовцу, од кога је настао и данас постојећи Дом у селу Кулина код Алексинца.
Шта се данас може видети од трагова присуства руских емиграната у црквама Ниша и околине?
Оно што је свакако највредније јесте комплет богослужбених предмета, поклон Светог Цара Николаја из 1913. године. Наиме, 1913. године је у Нишу обележено 1 600 година Миланског едикта. Његово царско височанство је тим поводом послало комплет богослужбених предмета, намењених коришћењу у Светој литургији, као поклон Саборном храму у Нишу, где се налазе и данас.
Велике вредности су и иконе, донете из Русије, а које се такође налазе у Саборној цркви у Нишу. Описивање ових икона и њихова историја далеко превазилазе оквире овог текста, али сигурно је да се ради о предметима врло значајним у духовном, уметничком и историјском смислу.
О богослужбеним предметима и руским иконама у Саборној цркви нас је обавестио протођакон Далибор Мидић, који нам је открио још једну новост: „Некада, у време социјализма, у Нишу је постојао Музеј који је 
чувао и приказивао црквене предмете прикупљене широм Епархије. Музеј се налазио на Кеју поред Нишаве, а основало га је Друштво православних свештеника. Музеја сада нема већ деценијама, али радимо на томе да поново оформимо музеолошку поставку и представимо је јавности. Помогло нам је Mинистарство културе и информисања, тако да се надамо да до краја године отворимо поставку у Светосавском дому у порти Саборног храма.“.
Ко нема стрпљења да сачека отварање изложбене поставке у Светосавском дому, може да посети оближње село Јелашница где се, у порти Цркве Светих апостола Петра и Павла, поред звоника, налази гроб 
Спиридона Дресвјаника, руског емигранта који је остао да ради као инжењер у Јелашничком руднику угља и овде преминуо као пензионер. До Јелашнице је најлакше доћи старим путем из Ниша према Нишкој Бањи, па, када се пређе Бањска железничка рампа, уз пругу лево и право до цркве у центру села.
У селу Горњи Матејевац, северно од Ниша, постоји Манастир посвећен Светом Јовану Крститељу. У овом манастиру су боравили руски монаси после Првог светског рата, а садашњи монаси су нам рекли да је одељење школе за слепу децу и овде постојало. Данас никаквих натписа нити споменика о томе нема, осим три велика стабла кестена испред манастирске цркве, у 
братству Манастира познатих као „Седам јеромонаха“. Ово „Седам јеромонаха“ се односи на седморицу јеромонаха, избеглих из Русије и настањених у Манастиру двадесетих година прошлог века, чијим рукама су дрвета засађена. Ко жели да види три кестенова дрвета у Манастиру, треба да сиђе с аутопута на петљи „Ниш – исток“, прође Доњи Матејевац и у Горњем Матејевцу иде само право до сеоске цркве. На даље треба продужити макадамом од белог туцаника.
На крају, да кажемо нешто и о једној заоставштини руских емиграната у Нишу која више не постоји. Владика је упослио руског емигранта Василија Рудановског да ослика део нишког Саборног храма, у тешко време, 1944. године. Живописац Рудановски је предано радио и осликао велики део северног зида цркве. Међутим, у савезничком бомбардовању исте године, Храм је тешко оштећен, а порушен је управо део на коме је радио Рудановски. Тако је то у рату, не повратио се.
Драгана Костић
Овај медијски садржај је суфинансиран од стране Града Ниша, у оквиру медијског пројекта „Прошлост, садашњост и будућност Руса у Нишу“. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.
