„Ништа се није променило”, уверавао је јавност ове недеље представник НАСА, након што је Америчка свемирска агенција добила пацке од председника САД због планова да поново пошаље астронауте на Месец. Уместо тога, НАСА би требало да се фокусира на „много веће ствари које радимо, укључујући Марс (чији је Месец део), одбрану и науку”, твитовао је Трамп и изазвао најпре збуњеност, а потом салве подсмеха на друштвеним мрежама. С непровереним, одокативним изјавама које лидер најмоћније силе на свету свакодневно сипа са свог омиљеног медија, свет је с протоком времена некако научио да живи. Но, да ли су „трампизми” у међувремену постали „нова нормалност” у понашању политичара? Овај рецепт очигледно „пали” и с друге стране Атлантика, где се Трампов брат по растегљивом схватању чињеница Борис Џонсон увелико спрема да заседне у премијерску фотељу. Док се полако указују обриси новог глобалног прегруписавања у којем ће, чини се, Вашингтон и Лондон бити још блискији, није незамислив сценарио да на челним позицијама у обе земље буду људи који не хају претерано за одговорност због изговорене речи.

МАЛИ ТРАМП НА ОСТРВУ: Још се није ни стишао жамор хиљада демонстраната на лондонском Трафалгар скверу, који су негодовали због посете америчког председника Великој Британији, када их је стигло сазнање да ће, и пре него што су се надали, добити сопственог „Трампа”. Борис Џонсон ће, ако је веровати острвским кладионичарима, ускоро преузети власт од Терезе Меј, чиме ће, ако ништа друго, донети олакшање од помало мучне атмосфере у којој земљом управља суштински одавно развлашћена премијерка. С Трампом, осим екстравагантног укуса за фризуре, дели и склоност ка неутемељеним, а запаљивим политичким изјавама и поступцима. Већ је много пута помињана серија неистина о Европској унији које је сервирао читаоцима као дописник „Дејли телеграфа” из Брисела, а у сличном маниру је наставио да се понаша и у предвечерје брегзита. Анализирајући ових дана његову биографију, коментатори су се присетили и да је Џонсон летос поднео оставку на место шефа дипломатије, и то баш на дан када је требало да буде домаћин састанка са шефовима дипломатија држава западног Балкана, који се у оквиру Берлинског процеса одржавао у Лондону. „Било је веома чудно”, казао је „Фајненшел тајмсу” један упућени дипломата, уз оцену да је цела прича била осмишљена да би се показало да упркос брегзиту Британија остаје заинтересована за Балкан. „Све је пропало, очигледно, због Џонсонове оставке на сам дан самита.”

РАЗУМЕВАЊЕ ЗА БОГАТЕ: У политичком деловању и Трампа и Џонсона ипак више забрињава једна друга константа. Наиме, и један и други испољавају необично велико разумевање за проблеме грађана с дубљим џепом. Док је амерички председник реформом пореског система у ствари учинио услугу најбогатијим Американцима, претендент на место британског премијера је узбуркао јавност најавама да би могао да модификује систем опорезивања у корист имућнијих Британаца. Суштинску равнодушност према онима који не пливају у новцу, амерички председник је демонстрирао и током посете Уједињеном Краљевству, где је понесен причом о благодетима потенцијалног трговинског споразума између Вашингтона и Лондона, поручио како ће овај акт отворити врата британске Националне здравствене службе за приватни капитал из САД. Здравствени систем повезан на државну касу за Британце ипак представља освојену слободу које би се невољко одрекли, па је Трампова опаска изазвала жестоке реакције и у најконзервативнијим круговима. Премда не претерано слаб на проблеме скромнијих сународника, Борису Џонсону политички инстинкт није дозволио да се оглашава у погледу тога и можда заувек упрска шансу да седне у толико жељену премијерску фотељу.

ДАН ПОСЛЕ: Како је пре неки дан запазио један мој пријатељ, социолог с Харварда, Америци је можда било потребно да јој се деси Трамп да би се погледала у огледало и, као на првој сесији Анонимних алкохоличара, себи признала да има проблем. Ипак, ако само погледамо анализе јавног мњења у САД, највише шанси да Трампу догодине изађе на црту има ветеран демократа Џо Бајден, па тешко да можемо говорити о суштинском политичком отрежњењу. Снаге које покушавају да од највеће светске силе направе макар за нијансу благонаклоније место за живот непривилегованим друштвеним групама, предвођене пре свега Александријом Оказио-Кортез и Бернијем Сандерсом – ни овог пута не могу да избију у први план. За идеје о социјалној правди, чини се, поново није право време.