Чу­ве­ни аме­рич­ки пе­сник и про­у­ча­ва­лац по­е­зи­је чи­та­вог све­та Џе­ром Ро­тен­берг гост је ма­ни­фе­ста­ци­је ко­јом се у Кул­тур­ном цен­тру Бе­о­гра­да обе­ле­жа­ва Свет­ски дан по­е­зи­је. Ро­тен­берг ће да­нас на Фи­ло­ло­шком фа­кул­те­ту од 13 ча­со­ва са сту­ден­ти­ма раз­го­ва­ра­ти о пре­во­ђе­њу ства­ра­ла­штва да­да­и­зма, а у 18 часова представиће се у галерији Артгет Културног центра Београда. Ро­тен­берг је аутор звуч­ног и ви­зу­е­ле­ног до­жи­вља­ја све­та, по­себ­но га за­ни­ма усме­но и на­род­но пе­сни­штво, као и по­ет­ски пер­фор­манс. Бал­кан ви­ди кроз је­зик ко­ји де­ле раз­ли­чи­те на­ци­је, а бу­дућ­ност овог ре­ги­о­на кроз из­ла­же­ње из окви­ра ло­кал­ног…

Древ­на је ве­за из­ме­ђу му­зи­ке и по­е­зи­је. Да ли из­во­де­ћи по­е­зи­ју, из­го­ва­ра­ју­ћи је, за­пра­во по­дра­жа­ва­те ту тра­ди­ци­ју му­зи­кал­но­сти је­зи­ка?

У мом слу­ча­ју је та­ко. Ка­да сам по­чео да пи­шем по­е­зи­ју, на­гла­ша­вао сам ства­ри ко­је су одво­је­не од му­зи­ке. Ка­сни­је ми се чи­ни­ло да сам упра­во му­зи­кал­ни пе­сник, због то­га што је звук су­штин­ски за вр­сту по­е­зи­је ко­јом се ба­вим, иако са­др­жај, сли­ка, зна­че­ње, та­ко­ђе има­ју цен­трал­ну уло­гу. Ка­сних пе­де­се­тих и ра­них ше­зде­се­тих го­ди­на 20. ве­ка за­ин­те­ре­со­вао сам се за пер­фор­манс у по­е­зи­ји. Не са­мо да пи­шем, већ и да из­во­дим по­е­зи­ју уз не­чи­ји му­зич­ки на­ступ или уз му­зи­ку ко­ју сам ода­бе­рем. У по­е­зи­ји нај­ви­ше уде­ла има­ју еле­мен­ти му­зич­ке ком­по­зи­ци­је и струк­ту­ре, звук је оно што пред­во­ди, до­ла­зи сам од се­бе. По­е­зи­ја је по­ве­за­на и са древ­ним на­чи­ни­ма го­во­ра.

Ваш тер­мин ет­но­по­е­ти­ка, укљу­чу­је по­е­зи­ју, лин­гви­сти­ку, ет­но­ло­ги­ју, ан­тро­по­ло­ги­ју. Ка­ко је овај по­јам са­зре­вао у ва­шем ства­ра­ла­штву?

Пре­ма мом ис­ку­ству, по­е­зи­ја, по­ред пи­са­них, укљу­чу­је ши­рок ра­спон усме­них кул­ту­ра. Са­ку­пљао сам ра­до­ве лин­гви­ста, ан­тро­по­ло­га и ет­но­ло­га, тра­га­ју­ћи за тер­ми­ном ко­ји би об­је­ди­нио сва та ин­те­ре­со­ва­ња и сми­слио сам по­јам ет­но­по­е­ти­ке. Тра­гао сам за то­тал­ним ви­ђе­њем по­е­зи­је, мно­го­стру­ким људ­ским ис­ку­стви­ма, кул­ту­ра­ма и ме­сти­ма ко­је она до­во­ди у ве­зу.

Има ли ваш став ве­зе са чи­ње­ни­цом да жи­ви­те у Аме­ри­ци ко­ја по­ве­зу­је мно­го на­ци­ја и кул­ту­ра?

Као по­све­ће­ни аме­рич­ки мул­ти­кул­ту­ра­ли­ста, ми­слим да је­сте ва­жно што жи­вим у та­квој зе­мљи, иако су из­во­ри ет­но­по­е­ти­ке ви­ше у Евро­пи, у Фран­цу­ској, Не­мач­кој. Ов­де у Ср­би­ји по­сто­ји за­ни­мљи­ва на­род­на тра­ди­ци­ја и усме­на по­е­зи­ја, ко­ју је про­у­ча­вао Вук Ка­ра­џић. На то ука­зу­ју пе­сни­ци по­пут Вас­ка По­пе. Бо­ра­вио сам у бив­шој Ју­го­сла­ви­ји 1981. го­ди­не, пре­во­де­ћи усме­но ства­ра­ла­штво, ра­де­ћи са Ми­о­дра­гом Па­вло­ви­ћем. Чарлс Си­мић пре­вео је још ше­зде­се­тих го­ди­на по­е­зи­ју Вас­ка По­пе на ен­гле­ски.

Срп­ску на­род­ну по­е­зи­ју, па и По­пи­не пе­сме, увр­сти­ли сте у две ан­то­ло­ги­је про­јек­та „Пе­са­ма за ми­ле­ни­јум”. Ко­ји ква­ли­те­ти су вас при­ву­кли у овом ства­ра­ла­штву?

Ве­зе по­е­зи­је и ма­гиј­ског ми­шље­ња, по­е­зи­је и ре­ли­гиј­ског осе­ћа­ња. По­е­зи­ја ко­ја нам је пред­ста­вље­на у По­пи­ном и Па­вло­ви­ће­вом ства­ра­ла­штву има слич­не ква­ли­те­те древ­них аме­рич­ких, африч­ких или азиј­ских кул­ту­ра. Са Ми­о­дра­гом Па­вло­ви­ћем пре­во­дио сам пе­сме о ви­ла­ма, у ко­ји­ма су иде­је и сли­ке бли­ско по­ве­за­не.

Ко­ли­ко вам зна­чи то што сте упо­зна­ли кул­ту­ру аме­рич­ких ста­ро­се­де­ла­ца?

Би­ло је то ве­ли­ко ис­ку­ство. За­ин­те­ре­со­вао сам се за њи­хов жи­вот чи­та­ју­ћи књи­ге, а ка­да сам при­во­дио кра­ју рад на књи­зи „Тех­ни­ча­ри све­тог”, ан­тро­по­лог ме је од­вео на те­рен. Упо­знао сам ста­нов­ни­ке пле­ме­на Се­не­ка, на се­ве­ру др­жа­ве Њу­јорк, жи­вео сам две го­ди­не са њи­ма у ре­зер­ва­ту. Ра­дио сам са два или три пе­ва­ча, уоб­ли­ча­ва­ју­ћи ве­ли­ку књи­гу о по­е­зи­ји аме­рич­ких ста­ро­се­де­ла­ца, док се мо­ја су­пру­га Да­јен ба­ви­ла ан­тро­по­ло­шким ис­тра­жи­ва­њи­ма. „Хра­ни­ла” ме је ин­фор­ма­ци­ја­ма и за мо­ју по­ет­ску књи­гу. За ме­не је био дра­го­цен од­нос са тим љу­ди­ма, ко­ји у ве­ли­кој ме­ри жи­ве у са­да­шњо­сти, под­се­ћа­ју­ћи нас на то да ко­му­ни­ци­ра­мо са са­вре­ме­но­шћу Се­не­ка на­ро­да, не са оста­ци­ма јед­не ста­ре кул­ту­ре. Не­ки од њих по­ве­за­ни су са при­ро­дом, др­же се ста­ре ре­ли­ги­је ко­ја је уко­ре­ње­на у Се­не­ка тра­ди­ци­ји, не­ки су се од ње уда­љи­ли. Мно­ги су хри­шћа­ни, не­ки су и хри­шћа­ни и др­же се ре­ли­ги­је ста­ро­се­де­ла­ца, не­ки су са­мо ста­ро­вер­ци.

У ко­јим де­ло­ви­ма Аме­ри­ке оп­ста­ју ста­ро­се­де­о­ци?

Жи­ве дуж чи­та­вог кон­ти­нен­та. То бих на­гла­сио, за­то што ста­ро­се­де­о­ци ни­су је­дин­стве­ни на­род, осим што је мно­ги­ма од њих за­јед­нич­ко ис­ку­ство по­ро­бља­ва­ња, по­ко­ре­не гру­пе на­ро­да. Има ту мно­го је­зи­ка и кул­ту­ра, ве­ро­ва­ња и це­ре­мо­ни­ја. Тер­мин аме­рич­ки Ин­ди­ја­нац од­но­си се на пле­ме­на у САД и Ка­на­ди, али има ин­ди­јан­ских кул­ту­ра и је­зи­ка и на Аља­сци, у Па­та­го­ни­ји. Не­ке кул­ту­ре и је­зи­ци збри­са­ни су, пре­ма њи­ма је по­чи­њен ге­но­цид на ју­гу и се­ве­ру Аме­ри­ке, али има и оних ко­ји оп­ста­ју и об­на­вља­ју сво­је је­зи­ке и тра­ди­ци­ју.

Док сте пре­во­ди­ли да­да­и­стич­ке тек­сто­ве и Лор­ки­ну по­е­зи­ју, да ли сте при­хва­ти­ли те ути­ца­је?

Лор­ка је за ме­не био ва­жан пе­сник из­ван ен­гле­ског го­вор­ног под­руч­ја, ко­ме сам био склон као ше­сна­е­сто­го­ди­шњак. Да­да је умет­нич­ки по­крет ко­ји ме је сна­жно под­ста­као, као прак­са пи­са­ња по­е­зи­је, али и за­пи­та­но­сти над по­е­зи­јом. Ни­је то би­ла ан­ти­у­мет­ност, као што се чи­ни на пр­ви по­глед, то је ства­ра­ла­штво ко­је све до­во­ди у пи­та­ње. Као што је ре­као Три­стан Ца­ра, да је пра­ва Да­да про­тив Да­де. Сна­жно сам ре­а­го­вао на тај став. Чак ни над­ре­а­ли­зам, ко­ји је про­ис­те­као из да­да­и­зма, ни­је пре­стао да по­ста­вља та­ква су­штин­ска пи­та­ња. Бре­тон ни­је пре­стао да кри­тич­ки по­сма­тра свој рад. Сто­ти­ну је го­ди­на од по­че­та­ка Да­де у ка­ба­реу Вол­тер у Швај­цар­ској, али ми­слим да је да­да­и­зам по­крет ко­ји оп­ста­је у вре­ме­ну.

Да ли ства­ра­ла­штво да­нас у ства­ри зна­чи исто­вре­ме­но при­хва­та­ње, сум­њу, од­ри­ца­ње од све­та ка­кав је­сте?

Мо­жда не баш тим ре­до­сле­дом… али ми­слим да је све то у исто вре­ме. Свет ка­кав је­сте не мо­же­мо да при­хва­ти­мо, јер то зна­чи да при­хва­та­мо и стра­шне ства­ри. По­треб­но је ви­де­ти их и пре­по­зна­ти, су­прот­ста­ви­ти се тим нај­го­рим ства­ри­ма ко­је се де­ша­ва­ју ме­ђу на­ма.

Има­те ви­ше од 70 књи­га. Ка­ко су се ва­ша ин­те­ре­со­ва­ња ме­ња­ла то­ком вре­ме­на, шта вас са­да ин­три­ги­ра у све­ту?

По­сто­ји је­дан кон­ти­ну­и­тет у мом ин­те­ре­со­ва­њу од се­дам­де­се­тих го­ди­на, ка­да сам по­ме­рао гра­ни­це. У овом ве­ку освр­ћем се на оно што сам већ ура­дио, про­на­ла­зим на­чи­не да то упот­пу­ним. По­не­кад ра­дим ва­ри­ја­ци­је на свој рад. Лор­ки­ну по­е­зи­ју, ко­ју сам пре­во­дио, ис­ко­ри­стио сам као осно­ву за из­бор реч­ни­ка за мо­је пе­сме. На­звао сам то ва­ри­ја­ци­ја­ма на Лор­ку. Тим по­ступ­ци­ма вра­ћа се и мо­ја но­ва књи­га, ко­ја ће би­ти об­ја­вље­на на ен­гле­ском и фран­цу­ском. Ве­ли­ки про­је­кат је но­во са­гле­да­ва­ње мо­је књи­ге „Тех­ни­ча­ри све­тог”, где се уме­сто тра­гич­ног за­вр­шет­ка, не­ста­ја­ња, ба­вим мо­гућ­но­сти­ма бу­дућ­но­сти ста­рих тра­ди­ци­ја. Ин­три­ги­ра­ју ме но­ве тех­но­ло­ги­је, на­ро­чи­то у пред­ста­вља­њу по­е­зи­је. Ин­тер­нет, ко­ји кри­је мно­ге опа­сно­сти, ипак и отва­ра про­стор за по­е­зи­ју, до­зво­ља­ва пе­сни­ци­ма да се са­ми пред­ста­ве и да до­би­ју тре­нут­ни од­го­вор на то.