Специјално за „Политику”
Рим – Американци су озбиљно шпијунирали бившег италијанског премијера Силвија Берлусконија. Како извештавају италијански медији, позивајући се на извештаје Викиликса осим Берлусконија, под присмотром америчке Националне службе за безбедност били су и његови најближи сарадници: од дугогодишњег дипломатског саветника Валентина Валентинија до актуелног италијанског амбасадора у Ираку Марка Карнелоса и сталног италијанског представника при седишту НАТО у Бриселу Стефана Стефанинија. Укратко, кључни играчи италијанске политике.
Готово истовремено са објављивањем вести у италијанским медијима, уследила је реакција италијанског државног врха који је једногласно осудио понашање безбедносне америчке службе и изразио своје негодовање у вези са прислушкивањима током Берлусконијеве владавине. Италијанско министарство спољних послова је по хитном поступку позвало америчког амбасадора у Риму Џона Филипса, од којег су тражена „појашњења у вези са информацијама које су се појавиле у медијима”. Велика је вероватноћа да ће се све окончати куртоазним изрицањем негодовања јер Италија не може себи да приушти луксуз да се окрене против САД колико год трпела ниске и поражавајуће ударце из Вашингтона.
Питање које се логично намеће јесте у којем тренутку су САД процениле да им прети опасност од Берлусконија.
Наиме, 12. новембра 2011. Силвио Берлускони подноси оставку на место премијера Италије након низа скандала који су га пропратили током мандата на челу италијанске владе. Његов дубоко искомпромитован приватни живот послужиће као додатни механизам притиска на тада безнадежно стање у посрнулој италијанској привреди. Меч-лопту сервирају немачка канцеларка Ангела Меркел и тадашњи француски председник Никола Саркози на заједничкој конференцији за штампу у Бриселу 23. октобра 2011. када пред камерама јавно исмевају Берлусконија. Од тада па надаље, Берлускони ће стално бити на оптуженичкој клупи.
Пажљивим посматрачима, међутим, није промакао један веома битан детаљ, а то је дугогодишње пријатељство Берлусконија и руског председника Путина. Ако су сви горе наведени Берлусконијеви греси посредан разлог његове оставке и депласирања његове политичке улоге, његова стратешка окренутост Русији била је покретач активирања америчких обавештајних служби, након чега више ништа није могло да буде као пре. Берлускони је морао да оде да би се Италија одвратила од Русије.
Берлусконијев одлазак и све што ће се накнадно десити у Украјини били су увод у пропаст „Јужног тока”. Пропашћу „Јужног тока”, и свих других токова (па чак и оних у најави) Американци су показали ко је газда у кући. Бар до даљег.
Путин се, иначе, показао да је Берлусконијев одан пријатељ када га је у зло доба ноћи, након јалових разговора са Меркеловом, посетио у његовом дому у Милану. Симболичан гест са Путинове стране којим је показао да остаје доследан својем ставу и да не намерава да попусти пред притисцима целокупне међународне заједнице. Мало се зна и да је прави разлог веома кратке Путинове посете Београду октобра 2014. био тај што је председник Русије тада био само у пролазу и његова крајња дестинација није био Београд. Тог 16. октобра руски председник је био на путу за Милано где се одржавао европско-азијски самит у оквиру којег је Италија, као тада председавајућа Европском унијом, требало да посредује између осталог у дијалогу између Путина и украјинског председника Порошенка. Као прави пријатељ, Путин је по окончању званичних сусрета тражио да га одведу да посети Берлусконија који је у том периоду био на издржавању казне у виду „друштвено-корисног” рада у дому за оболеле од Алцхајмера у близини Милана.
Пријатељство између Берлусконија и Путина, односно тржишна окренутост тадашње Италије ка Русији, јесте дакле кључ у којем треба ишчитавати појачани надзор америчких обавештајаца над Берлусконијем и његовим окружењем у периоду од 2008. до 2011. о чему су, сасвим извесно, постојала сазнања, али све до прекјуче, није било разлога да се о томе прича. Питање је само колико брзо ће ова прича отићи у заборав. Јер ионако ничему другом и не служи до да подсети Италију колико је немоћна и несамостална пред интересима великих сила које се преламају преко њене грбаче.