Скупштина Србије, после најновијих прегруписавања, има 15 посланичких клубова, а половина их је техничке природе. Састављени су од припадника различитих странака, а разлог је – обезбеђивање привилегија које овакво груписање омогућава. У парламенту постоји и „резервоар” за још три клуба, будући да 15 посланика делује самостално, а да је за посланичку групу потребно пет. Међутим, већина „самосталаца” била је већ члан неког клуба, или више њих и, мада се сви труде да некако прикупе пет неопходних чланова због погодности које груписање даје, чини се да ће тешко доћи до тога. Баш због њихове парламентарне „историје” у овом сазиву.
„Самосталаца” је у парламенту у свим сазивима увек било, али увек је то био мали број, управо зато што је њихов рад прилично ограничен, пре свега што се тиче учешћа у расправи. Посланичке групе учествују у расподели времена за расправу, а „самосталци” до скупштинског микрофона могу да стигну, у начелној расправи, тако што ће међусобним договором одредити највише три дискутанта, који имају право да говоре свако по једном, до пет минута. Ако се договор не постигне, право да говоре по једном, до пет минута, имају три посланика која се прво пријаве за реч. По истом принципу самостални посланици могу да учествују и у расправи у појединостима, с тим што себи могу да прибаве додатно време, уколико поднесу амандмане, што су, на пример, у претходном скупштинском сазиву врло вешто користили тадашњи посланици Нове странке Зоран Живковић и Владимир Павићевић. Исти принцип важи и за постављање питања влади последњег четвртка у месецу и уторком и четвртком на почетку седнице парламента.
Самостални посланици не могу бити чланови скупштинских одбора, могу да присуствују седници, да дискутују, али тек кад своје право да говоре искористе чланови одбора, а не учествују у гласању. Они, такође, не могу бити чланови скупштинских делегација. Дакле, врло им је сужен простор деловања и то је разлог што се сви труде да на било који начин скупе пет посланика како би формирали клуб, јер, између осталог, добијају место у скупштинском колегијуму, који чине шефови посланичких група, учествују у расподели времена за дискусију, а шеф посланичке групе има додатних 20 минута за дискусију по свакој тачки дневног реда.
Зашто је, упркос свим наведеним погодностима и тежњама, тешко да садашњих 15 „самосталаца” удружи снаге, разумљиво је кад се погледа ко се све ту нашао. Само двојица посланика су од почетка функционисали самостално, Муамер Зукорлић, лидер СПП-а и његов страначки колега Јахја Ферхатовић, који су у парламент и ушли на сопственој листи. Зукорлић је више пута покушавао да удружи снаге с неким колегама, било је и неких разговора, али он није желео да склапа договоре са неким с ким нема ништа заједничко. А, како је онда успео, не само да постане члан, већ и председник Одбора за образовање – па тако што је та места, као део владајуће коалиције, добио на квоти
СНС-а. Горан Чабради (ЗЕС), који је самостално ушао у парламент, био је у посланичком клубу са ЛСВ-ом, али када је Мариника Тепић напустила ЛСВ и он је раскинуо договор са Ненадом Чанком, прешао у „самосталце”, а остала три посланика ЛСВ-а у клуб ЛДП–СДА.
Међу „самосталцима” су два посланика ДСС-а и један бивши посланик ДСС-а, четири посланика ДЈБ-а, Миладин Шеварлић, који је, као нестраначки посланик, био део клуба Двери, Драган Јовановић, који је напустио Нову Србију, кад је она напустила коалицију са СНС-ом на чијој листи је ушла у парламент, а који је основао своју странку –Богата Србија, Младен Грујић, који је, из истих разлога напустио Нову Србију и Нада Костић, која је, захваљујући изборном закону, постала посланик, иако је и пре тога напустила ДЈБ, на чијој листи је изабрана.
У самосталне посланике недавно су се уписали Зоран Живковић и Александра Чабраја, или, прецизније речено, њих су дојучерашње колеге из Клуба самосталних посланика ту „уписале”, због „несугласица” око избора Маринике Тепић за шефа. Овом приликом, КСП је из „самосталаца” „исписао” Ану Стевановић и Бранислава Михајловића и уписао их у своје редове.
