Поводом текста „Правда за одабране”, „Политика”, 26. фебруар
У више написа Милош Ковић критички указује на стања на Филозофском факултету у Београду („Правда за одабране”, 26. фебруар 2019). Једна реченица је прави вапај. „Потпуно је невероватно да професори Универзитета у Београду већ годинама морају да трпе срамотно насиље, кршење процедура и воље факултетског већа. Је ли могуће да не постоји законски начин да се прогони зауставе?”
Милоше, на ово питање постоји само један депримирајући одговор: не постоји, док је на делу самоуправна организација, односно важећи закон о високом образовању. Такви проблеми нису само „привилегија” Филозофског факултета. На свим факултетима у Србији постојали су, постоје (ко ће да их изброји?) и постојаће слични, мањи или већи проблеми насиља, кршења процедуре и воље научно-наставног већа. Другим речима, није овде реч само о једном факултету, већ о начину на који је у нормативном поретку уређена институција универзитета. Корени проблема налази се у: 1) тврдокорном задржавању самоуправне организације високог образовања, 2) одбијању да се у складу са европским стандардима пређе на интегрисани универзитет. Док се не реше ова два проблема, Милош Ковић ће понављати питање: постоји ли законски начин да се прогони и неправна понашања зауставе?
У социјализму, универзитет је уживао самоуправљање и аутономију тако што је монополна партија контролисала управљање, финансирање, наставне кадрове. Ми који имамо самоуправна искуства знамо да су у институцијама „одлучивали” радни људи, а фактички владале неформалне интересне групе, чији су челници, разуме се, били чланови партије. Политичка моћ је из позадине давала предност једној или другој групи. Са транзицијом у грађанско друштво, капиталистичко тржиште и парламентарну државу статус готово свих установа, у смислу промене својине или добијања мандата управљања, променио се, али универзитет је остао на караули самоуправљања која се брани аутономијом. Чак је спуштена на „аутономију Одељења” факултета. Када се постави питање промене самоуправљања онда се то квалификује као угрожавање аутономије. А ствар је другачија: разликују се управљање и струка (настава, наука).
Држава има управне надлежности у универзитетском образовању. То значи да она одлучује о избору директора који ће бити чувар закона, заправо надлежан за законитост рада. Процедура је јасна: онај ко те бира одговоран је за твој рад, контролише те и санкционише уколико кршиш законе.
У Србији је на универзитетима другачије. Оно што боде очи свакоме у академској заједници свакако је нејасан, магловит однос између државе и универзитета, односно факултета. Оснивач више од 80 факултета и пет универзитета, Република Србија нема управна овлашћења. По важећим законима, главни орган управљања факултетом је савет факултета, чије две трећине чине наставници и студенти, а трећину представници оснивача. То није управљање, то је класично самоуправљање. (И терминолошки је управа ублажена саветом). Тешко је наћи овакав систем самоуправљања у европским универзитетским центрима.
И као оснивач и као финансијер држава нема овлашћења над управним радом факултета. Ако је правни статус високошколских установа овакав, нема наде да ће се нешто изменити у смислу проблема о коме пише Милош Ковић. Године пролазе, а овде разговори о реформи универзитетског образовања тапкају у месту, троше се паре на неплодне расправе, пишу стратегије, ништа се суштински не мења и главно питање је да се што дуже остане на универзитету. А све то под окриљем говора о уласку у европски образовни простор. Али, на гајимо илузије: неће се ући са неинтегрисаним универзитетом и самоуправљањем.
На крају, Ковић се пита откуда расцеп између професорске подршке протестима и њиховог насиља у факултетској установи. Може то питање да буде и морално и индивидуалнопсихолошко, али суштински припада етосу и начину управљања. Учестале параполитичке акције на неким факултетима (и изван факултета) против демократски изабране власти (последњих тридесет година) димна су завеса за заштиту наслеђеног статуса самоуправљача. А у царству таквог система могу неки наставници да се понашају како желе и како други то хоће. У складу са самоуправљањем. И још нешто. Пријатељ ме је недавно питао, поводом интервјуа декана једног факултета у Нишу, који се хвали како шета улицом и протестује (а то није институција), зашто би грађани који не подржавају протесте финансирали такву параполитичку активност. Имао је у виду начин финансирања високог образовања. Одговорио сам да је кључ у систему управљања институцијом. Вишестраначко самоуправљање на факултетима далеко је сложеније него у социјализму. Тамо је била једна партија, а данас се далеко више партијских и невладиних средишта моћи меша са неформалним групама у борби за функције на факултетима. А оснивач високошколских институција се бави намиривањем трошкова. Тридесет година гледа и ћути.
Научни саветник
Прилозиобјављениу рубрици „Погледи”одражавајуставовеаутора,не увек и уређивачкуполитикулиста
