Катастрофална предвиђања Међувладиног панела о климатским променама (IPCC) вероватно су преблага, упозоравају аустралијски научници. Према могућим сценаријима које разматрају, човечанству озбиљно прети потпуно истребљење до краја овог столећа ако цели свет хитно не схвати озбиљност претње.

Милијарде избеглица, велики делови Земље потпуно ненастањиви, планетарна несташица хране и воде, слом друштвеног поретка и потенцијални глобални термонуклеарни рат – то су последице садашњег нивоa бриге о човековом окружењу. А могле би бити и горе, преноси Јутарњи лист.

Аустралијски истраживачки центар „Брејктру” (Breakthrough) запослио је директора истраживања Дејвида Спрата и бившег челника аустралијског удружења произвођача угља Јана Данлопа. Придружио им се и пензионисани адмирал Крис Бари, професор са универзитета у Канбери, члан Глобалног војног савета за климатске промене и бивши главни начелник Аустралијских обрамбених снага. Аутори врло аргументовано и аналитички разлажу чињенице и линију размишљања која их је довела до развоја потенцијалних сценарија и објашњавају зашто треба очекивати најгоре.

IPCC предвиђа пораст глобалне температуре од око 1,5 степени Целзијусових до 2040. и пораст нивоа мора до 0,82 метра до 2100. године. Ти су сценарији већ забрињавајући за острвске народе и градове који су смештени на равницама уз обале, али аустралијски стручњаци верују да су те пројекције превише конзервативне.

Позивају се на више истраживања која су показала да научници често умањују значај најгорих сценарија, да се не усуђују да укључе екстремне последице у своја предвиђања као и да су сва предвиђања од 1987. до 2007. била знатно блажа од стварног развоја догађаја. Укратко, стручњаци су досад увек грешили тако да су предвиђали мање последице и мање катастрофе.

Своје сценарије темеље на истраживању објављеном прошле године у часопису „Nature”, према којем ће температуре нарасти за 1,5 степени већ до 2030. године, а позивају се и на сценарије америчког Министарства обране који предвиђају могућност пораста нивоа мора од два метра до 2100. године.

Заједно с повезаним истраживањима, указују на чињеницу да су најчешћи сценарији игнорисали могућност повратне спреге – додатног отпуштања штетних гасова, губитка леденог покривача и прекида морских струја и токова ветра који данас обликују глобалну климу.

У повезаном систему мали помаци у једном сегменту доводе до значајних помака у другим сегментима који повратно утичу на онај први – коначни резултат је одбегла реакција коју можда неће бити могуће зауставити.

Одговор на то питање колики је ризик делом садржи тврдња аутора који упозоравају да овакви сценарији, који би могли резултовати крајем људске врсте, захтевају сасвим нови приступ процени ризика. Традиционални приступ управљању ризицима је да се умноже вероватноћа негативног догађаја и штета која би могла настати због њега. Ипак, када је штета неизмерна, традиционални приступ пуца и губи смисао.

Ако је вероватноћа најгорег сценарија 10 посто, а његова се штета процењује, на пример, на десет милијарди евра, једноставна економска рачуница говори да се не исплати потрошити милијарду евра да се вероватноћа преполови. Ипак, преживљавање људске расе није економско питање. Чак и ако је вероватноћа најгорег сценарија један одсто, а његова штета непроцењива, ниједан трошак потрошен на сузбијање најгорег сценарија није неисплатив. Поготово ако се узме у обзир да развој зелених технологија и сам по себи доводи до економског напретка, нових индустрија и радних места.

Сценарио који описују креће од претпоставке да се глобални приступ неће променити у односу на садашње стање – државе ће се придржавати Париског споразума, игнорисаће позив на глобалну мобилизацију у борби против климатских промена, кориштење фосилних горива почеће да опада између 2030. и 2050., али та ће промена бити премала и стићи ће прекасно.

Сценарио пропасти почиње 2050. године када ће постати очигледно да су преломне тачке пораста температуре за ледени слој Антарктика и леденог слоја Гренланда пређене већ при порасту температуре од 2 степена. Након пораста од 2,5 степена пређена је и тачка без повратка за исушивање прашуме у Амазони, а Земља ће се због тога загрејати још један степен.

Трећина настањиве површине на Земљи и чак 55 посто светске популације биће изложено смртоносним температурама најмање 20 дана сваке године. Више од 30 одсто светске површине постаће пустиња, а количина падавина у Мексику и Средњој Америци ће се преполовити. Нестаће трећина хималајских глечера и чак 70 посто снежног покривача на Андима.

Доћи ће до слома Млазне струје – токова ветра у горњим слојевима атмосфере – због којег ће монсуни у Азији и западној Африци постати непредвидљиви, а успориће и Голфска струја, што ће имати значајан утицај на климу у Европи.

Колабираће корални гребени и Амазонска прашума. Велики делови западне Африке, тропске Јужне Америке, Блиског истока и југоисточне Азије постаће ненастањиви – температуре ће бити смртоносне више од 100 дана годишње. Извори воде пресушиће у већини погођених подручја, усеви ће се осушити, а две милијарде људи постаће климатске избеглице.

На глобалном нивоу доћи ће до пада у производњи хране од око 20 посто, цене хране скочиће у небо, а све промене заједно могле би довести до катастрофалних геополитичких развоја догађаја. Државе ће бити неспособне да се носе с интензитетом промена, велике државе попут САД наћи ће се под страшним унутрашњим притиском, а оружани сукоби око све вреднијих природних ресурса више су него вероватни, што би могло довести и до нуклеарног рата.

Доћи ће до трајне промене односа човека и природе. Сав интелигентан живот на Земљи ће изумрети или изгубити све могућности напретка.

Потребна је, тврде аутори, масовна мобилизација какву свет није видео од Другог светског рата. Цео свет мора да скупи све своје ресурсе и заједно да почне да ради на хитном преласку на економију без емитовања штетних гасова, што се мора да се деси у следећих десет година.

Треба спречити прелазак свих “тачака без повратка” до средине столећа и глобалну претњу схватити озбиљно.

Највећу наду засад дају млади у Еуропи, који су на протеклим европским изборима препознали климатске промене као најважније питање, уз све чешће глобалне штрајкове ученика. Ако политичари широм света схвате да им гласови зависе о бризи за планету на којој живимо, можда се на време и покренемо.