Сарајево – Мало село Јасик надомак Сарајева познато је по броју неожењених момака, има их четрдесетак, од којих већина има 50 година, па чак и коју више. Они су у селу, опустелом након рата, једини „чувари” успомена на прошлост када је у Јасику, скривеном у окриљу планине Требевић, живело пет пута више становника него што их живи данас

(данас их има око 60), а о разлозима због којих су „изабрали самоћу” не желе да причају.

Од центра Сарајева Јасик је удаљен свега 19 километара, а од Пала, којима територијално припада, девет мање. Међутим, то село је скоро пусто, у њему нема ни деце, а ни свадбених весеља. Већина кућа је празна, а у онима које се налазе поред пута, једином којим се у рату могло из Српског Сарајева доћи до Пала, или на неком од пропланака живи по један, евентуално двојица нежења. На прсте се, што су нам потврдили и саговорници, могу пребројати куће у којима има троје или више људи.

„Ми смо и буквално одвојени од цивилизације. Из села су отишли сви који су имали где да оду, а отишли су зато јер у овом селу нема живота. Од нас су и општинске власти дигле руке. Пре рата аутобус је девет пута пролазио кроз Јасик, данас немамо организован градски превоз, па су људи који немају аутомобил присиљени да стопирају, стоје на цести и по три часа јер овим путем, који је дотрајао и који се не одржава, возила ретко пролазе”, прича Петко Пандуревић.

Изнад његове куће, која својим изгледом, као и сви други новоизграђени пратећи објекти око ње, привлачи пажњу пролазника, јер напросто делује нестварно међу осталима које зјапе празне и које је већ нагризао зуб времена, налази се школа, закључана више од 16 година. Изграђена је далеке 1964. године.

„У току рата у тој школи било је око 100 ученика. Највећи број њих била су деца из породица избеглих из Сарајева које су дошле у Јасик у своје викендице. Међутим, након рата скоро све те породице су отишле у нека друга места, углавном на Пале, где данас живе и многи који су рођени у овом селу”, објашњава Пандуревић чије презиме доминира, не само у Јасику, него и много шире.

О комшијама нежењама он нам није могао рећи нешто више. Сматра да је пресудан утицај на њихов тренутни статус имао рат који их је затекао у најбољим година, као и патријархални начин васпитања и традиционални начин живота у смислу да се „у свему, па и у погледу женидбе и избора девојке, пита мајка”.

„Наравно да је и до девојака, јер свака од њих жели да живи и ради у граду, ретко која би пристала да дође у Јасик и да се бави пољопривредом од које живе скоро сви у овом селу. На прсте једне руке могу вам набројати комшије, међу којима сам и ја, који су запослени, углавном, у приватним фирмама”, каже Пандуревић.

У Јасику, поготово кад напада снег, као што је то било у уторак (26. априла), све делује још сабласније, нема нигде живе душе. Наш саговорник Петко Пандуревић, који је до рата живео у својој кући у Сарајеву, прогнозира да ће његово родно село у које се вратио за 20 до 30 година бити потпуно пусто уколико челници општине Пале наставе да га третирају као свих ових протеклих година.

„Ми немамо ни уличну расвету, немамо амбуланту, продавницу, кафиће, а поприлично нам је далеко и црква у коју поп долази од Илиндана до Илиндана”, наглашава Пандуревић.

Његов презимењак, Миленко Пандуревић, који има 30 година и један је од најмлађих у Јасику, има потпуно другу причу и о свом селу и о многобројним нежењама којима не жели да се придружи.

„Ја нећу отићи из Јасика, ту је моја очевина и мени је ту најлепше. Нећу остати ни нежења, имам девојку, она живи у једном селу у Рогатици, и за који месец ми ћемо правити свадбу, што ће бити велико изненађење за комшије, јер последње свадбено весеље у Јасику било је пре 10 година када се оженио син Петка Пандуревића који са породицом живи у Америци”, каже Миленко, један од ретких који је и запослен у шумарству.