Ужице – Овако уситњени не можемо напред, жалили су се многи сточари и ратари из ужичког и чачанског краја окупљени на недавно одржаној Зимској школи за пољопривреднике у Пожеги. Ту је стотинак вредних домаћина, бистрог ума и жуљевитих руку, дошло до прилике да држави и јавности каже оно што мисли.
„Сељак може опстати само удружен, јер у овим крајевима преовлађују скромна домаћинства без довољно пара да уложе у обавезну стандардизaцију“, причао је малинар Борко Павић, који је на челу пројекта „Органско село Горјани“. „У јакој целини и нејаки појединци ће напредовати“, потврђивао је сточар Миодраг Станојчић. Готово сваки сељак-говорник је у тој школи предлагао оживљавање задруга, као шансу за посустало село.
Задруге више од 160 година повезују ситна српска газдинства, не да би оствариле капиталну добит, већ да задовоље интересе задругара. Али, минулих деценија многе дотадашње су пропале, онемоћале, у испражњеним селима и под дуговима опустеле. Но у новије доба неке нове задружне организације добијају на значају: користе сељаку да удружен лакше одоли ударцима јачих на суровом тржишту те стигне до сигурног пласмана производа, субвенција, повољних кредита за улагања у производњу.
По подацима Регионалне привредне коморе Ужице, регистровано је 76 задружних организација на овој територији (од чега шест у поступку стечаја). Баве се разним делатностима: од узгоја музних крава и других животиња, гајења жита, воћарства и повртарства, прераде и конзервисања воћа и поврћа, мешовите пољопривредне производње. Као успешни примери помињу се младе задруге овог краја: „Здравчица“ као прва женска задруга, „Агропоникве“, „Пчелица са Таре“, ЗЗ „Агрозлатиборка“, „Задруга Виртенберг“ итд. Оснивају се и нове, попут „Агроластве“, „Рупељева“, „Боровите Главице“…
Утврдивши да је пољопривреда ужичког региона права шанса јер остварује изузетан извозни суфицит, комора наводи податак да је за првих шест месеци 2015. у спољнотрговинској размени пољопривредних производа овог краја остварен извоз од 39,7 милиона долара, а увоз 1,9 милиона. Довољан доказ шта треба да радимо, с тим што прилике и у таквој пољопривреди могу бити повољније. „Ниво пољопривредне производње овде не задовољава потенцијале које природне погодности нуде. Преовлађују мала, уситњена газдинства која не пружају могућности за већу производњу, механизација је прилично застарела, а ту је и проблем неиспуњавања захтевних стандарда квалитета у производњи“, наводи у извештају РПК Ужице Невена Деспотовић, па даје и препоруке шта ваља чинити:
„Постати јак у условима отвореног тржишта, где је присутан утицај јаких а изостају мали произвођачи, могуће је само уз међусобно повезивање и организовање у модерне задруге и удружења. Задружне организације омогућавају побољшавање конкурентности и економских резултата, у пласману малих и тржишно непрепознатљивих вишкова производа. Путем удруживања могуће је изборити се и стати на пут пропадању села“. Помиње се и потреба стимулисања примене агротехничких мера, субвенција пољопривреди са републичког и локалног нивоа, развоја сеоског туризма…
Речју, нове околности наметнуле су селу да више не чека ко ће га се сетити, већ да тражи своје шансе. А пред државом је да та удруживања помогне, како и ово мало упорних који су на селу остали да раде и производе не би посустало па одустало.
