Македонија се налази у дубокој политичкој кризи која клизи ка блокади система и насилним сукобима већих размера. Формални повод за антивладине демонстрације је одлука председника Иванова да аболира одговорне за аферу прислушкивања политичких ривала. У више македонских градова данима трају протести против председника и премијера Македоније. Опозиција предвођена Заевом, који очигледно има западну подршку, инсистира на оставци председника, на повлачењу одлуке о аболицији осумњичених политичара и на одлагању избора. Постепено су се протестна окупљања трансформисала у „обојену револуцију“, то јест у сталне протесте са акцијама и „перформансима”. И даље је број оних који протестују мали, то јест нема критичне масе која би могла довести до преокрета, па и до промене власти. Но македонска опозиција, уз подршку западних центара моћи, има довољно снаге, наравно и уз помоћ албанских политичара, да дестабилизује политички систем. Да ли ће се излаз тражити на уличним митинзима и контрамитинзима који могу прерасти у конфликт или пак у преговорима у Бечу остаје да се види.
Прошле године Македонију су потресали протести који су исто тако били на ивици „обојене револуција“, а са јасном геополитичком позадином. Наиме, Влада Македоније са Груевским тада је прихватила план нове трасе гасовода који су неки називали „турским“ а други „грчким“ током. На то су реаговале структуре моћи на Западу, пре свега у САД које су алергичне на свако присуство руске државе на Балкану. Тако је генерисан прошлогодишњи политички конфликт, а вероватно је и данас слична позадина новог покушаја извођења „обојене револуције“ у Скопљу.
Други покушај „спонтане“ политичке дестабилизације који се дешава у нашем суседству јесу најављени протести у Републици Српској. Опозиција најављује протесте после празника због тешке социјалне и економске ситуације. Председник Милорад Додик најављује да ће на дан опозиционих протеста организовати контрамитинге, попут оног најављеног у Македонији. Очигледно је да је вођство Републике Српске врло озбиљно схватило најаву протеста као увод у трајне протесте са циљем слабљења владе и мањег отпора централизацији БиХ.
Као и у Македонији, и у Српској се види сличан сценарио и „рукопис“ странаца. Подржати опозицију, радикализовати протесте и настојати да постану масовнији и стални да би се добио ефекат слабљења ауторитета владе и изазвао хаос. У оба случаја опозиција је подржана од неких центара моћи на Западу са циљем да на тај начин притискајући владу добију уступке или пак да иду ка слабљењу или промени власти која им не одговара.
У Македонији постоји албански фактор који мање-више пресуђује ко ће формирати владу, док у Српској имамо често мешање међународног фактора и њима блиских сарајевских политичких кругова. Српска опозиција (најјача странка СДС) у коалицији је у „заједничким органима“ са СДА Бакира Изетбеговића. Ово доста отежава позицију Додика. Идеја опозиције је да започне протест после васкршњих празника како би ослабили Додика пре предизборне кампање за октобарске локалне изборе.
Уласком у коалицију са Изетбеговићем у Сарајеву, српска опозиција је изгубила на рејтингу и настоји то да надокнади кроз протесте. Наравно, у томе свој интерес виде и сарајевски политички кругови, као и „свеприсутни странци“ који настоје да ослабе сада ојачалог Додика. Уколико би Додик остао без подршке Београда и Москве, нашао би се у тешкој финансијској кризи која би била и повод за интензивније протесте опозиције и његове уступке или повлачење с власти.
Међусобне поделе између српских политичара отишле су сувише далеко. Додик неке од њих назива „издајницима“, а они у заједничким органима у Сарајеву блокирају средства Светске банке намењена Републици Српској или пак најављују блокаду и клириншког дуга Русије БиХ, од ког више од 40 милиона долара припада Српској. Једини ко може из евентуалног српско-српског сукоба изаћи као сигуран победник јесте Бакир Изетбеговић.
Стабилност и дугорочни опстанак Српске у овом моменту зависи пре свега од Милорада Додика и од тога како ће савладати искушења ривалства са странцима, опозицијом и Изетбеговићем. Консолидација власти у Бањалуци подразумева и превазилажење унутрашњих подела које воде ка опасном расцепу и конфликту. Постоји ризик да се и у другим земљама „балканског бурета барута“, па и код нас, запате такве унутрашње шизме које могу ескалирати и „обојеним револуцијама”. Стога је политичка стабилност и деловање кроз институције система од виталног значаја – као и одржив и праведнији привредни развој.
Политички аналитичар
