Први пут у новој згради, у Улици Маршала Тита, Народна скупштина Србије одржала је јуче пре подне заједничку седницу Републичког већа и Већа произвођача. Под претседништвом Петра Стамболића народни посланици саслушали су експозе претседника Извршног већа Народне скупштине Србије, Јована Веселинова о предлогу друштвеног плана Србије за ову годину и извештај Извршног већа о стању у електропривреди који је поднео потпредседник Воја Лековић. Овако је „Политика” у броју од 21. марта 1954. године, на страни четири, почела извештај под насловом „Наша привреда улази у фазу која омогућава развој материјалне базе комуна”. Само у првој реченици помиње се нова скупштинска зграда, данас на адреси Краља Милана 14. Није било никаквог спектакла, никакве свечаности – бар „Политика” о томе није писала тих дана.
Градња овог здања почела је пет година раније, 4. маја, под називом Канцеларијска зграда Председништва владе Народне Републике Србије. Потпуно другачија слика од оне коју је наш лист бележио у вези са изградњом садашњег Дома Народне скупштине последица је или различитог схватања значаја парламента у вишепартијској монархији и у једнопартијској социјалистичкој републици, или је, можда, у обнови земље после Другог светског рата изградња једне скупштинске зграде у Београду била нешто подразумевајуће или ништа битније од изградње путева, пруга, електрана, фабрика… Ово је, иначе, један од првих јавних објеката у послератној Југославији, који је саграђен за потребе државне управе. Тиме је и после Другог светског рата настављена традиција подизања објеката управно-пословне намене на овом делу Улице Краља Милана, некада познате под именом Крагујевачки друм, који је представљао јужни улаз у београдску варош.
„У периоду после Другог светског рата овај простор карактеришу покушаји уметања модернистичних грађевина у постојеће низове академизираних вишеспратница, чији је циљ било очување репрезентативно-јавног карактера улице. Тако је зграда Скупштине Србије подигнута на месту некадашње скромне једноспратне грађевине, саграђене пред крај деветнаестог века. О избору локације новог скупштинског здања говоре речи архитекте Милоша Сомборског, тадашњег Главног архитекте града Београда: ’Регулационим планом предвиђен је зелени продор између улице Косовке девојке и нове зграде Председништва владе НР Србије… Поред зграде неће бити улица, већ само пешачки пролаз, а зграда Совјетског представништва остаће у овом појасу до времена када буде могућно уклањање исте…’”, објашњавају стручњаци из Групе за едукацију и презентацију скупштинске баштине Народне скупштине Србије.
Градња је почела према нацртима које је у оквиру Пројектантског завода НР Србије потписао архитекта Исак Азриел. Измена главног пројекта извршена је 1950. према замисли архитеката Михаила Јефтића и Ивана Савковића, а исте године израђен је и пројекат тунела између зграде Президијума НР Србије (Нови двор) и скупштинске зграде. Радови на уређењу скупштинских сала трајали су између 1. априла 1954. и 31. јануара 1955. године. Аутор пројекта унутрашњег уређења, који је подразумевао репрезентативну обраду сала и вестибила, израду степеништа и пода од мермера, био је архитекта Милан Минић. Његово архитектонско и естетско опредељење одговарало је тадашњем званичном укусу државног вођства, које је јавним здањима желело да репрезентује сопствени углед и успех, указују саговорници „Политике”.
Зграду је градио „Комграп”, а обликована је као пословна петоспратница, која је рашчлањена геометријским низом доминантних прозорских отвора. Зидана је од армирано-бетонског скелета са испуном од цигле. Унутрашњост објекта подељена је на девет нивоа, од којих су три подземна. Велика сала за одржавање скупштинских седница и мала сала за конференције, смештене су у сутерену, док су у приземљу, поред прес-сале, смештене сала Председништва и просторије Информативне службе и Истраживачког центра. Просторије првог спрата намењене су кабинетима председника и секретара скупштине. На осталим спратовима распоређене су четири одборске сале и просторије које користе народни посланици. Међу осталим просторима издвајају се свечана сала и салон при Кабинету председника, ВИП салон, скупштински ресторан, као и 160 канцеларија за запослене у Служби скупштине. „Карактеристично решење приземља са монументалним стубовима и повученим волуменом грађевине, балконским отворима у највишој етажи и завршним елементом равне кровне терасе сврставају овај објекат у препознатљиве примере савремене архитектуре Београда”, напомињу у Групи за едукацију и презентацију скупштинске баштине.
У периоду између 1945. и 1954. Скупштина Србије заседала је у згради Народне скупштине на Тргу Николе Пашића. Од 1954, па до последњег дана марта 2009, када се гро парламентарног живота преселио на Трг Николе Пашића, односно у Дом Народне скупштине, ова зграда била је седиште законодавне власти Србије, најпре као једне од шест република СФРЈ, па једне од две републике СРЈ, па чиниоца државне заједнице СЦГ и на крају самосталне Републике Србије. И сведок развоја њеног парламентарног живота. Друга половина досадашње историје ове зграде била је много узбудљивија, а одлуке које су се у њој доносиле судбоносније. „Дочекала” је и први вишестраначки сазив (после избора децембра 1990) у коме су социјалисти имали 194, од 250 посланичких места, као и прву жену на челу српског парламента – Наташу Мићић, изабрану 6. децембра 2001. године. „Видела” је туче, чупање микрофона, поливања водом и изношење народних посланика, „чула” најгоре увреде и страшне претње и „доживела” крађе мандата и гласање „на даљину” (из Бодрума).
Намена овог здања никада није мењана, а сада је зову зграда Народне скупштине. Ту су и даље стручне службе и посланичке канцеларије, у њој се одржавају стручне конференције и седнице одбора, али сада ипак више изгледа као помоћни или допунски објекат за потребе парламента. Постаје „популарна” у време избора, будући да се у њој одржавају седнице Републичке изборне комисије, па у том периоду у њеним ходницима поново врви од политичара и новинара.
Мала антанта, Балкански савез, па прес-сала
Зграда скупштине смештена је уз зграду Министарства иностраних послова Краљевине СХС на углу улица Краља Милана број 16 и Добрињске, у којој се данас, на вишим спратовима, налази Економски институт. У приземљу овог здања, саграђеног почетком двадесетих година прошлог века, смештена је скупштинска сала за новинаре, названа „Никола Пашић”. Управо у тој сали, која је тада коришћена за састанке са међународним делегацијама, одржан је 1935. састанак Мале антанте, а наредне 1936. и састанак представника Балканског савеза. Према пројекту адаптације архитекте Мате Ота из 1974. између ове зграде и здања Скупштине Србије пробијен је пролаз, који је омогућио заједничко коришћење простора у приземљу.
Ремек дела у уметничкој збирци
Посебну вредност Народне скупштине, истичу у Групи за едукацију и презентацију скупштинске баштине, представља уметничка збирка која садржи 229 радова од 142 аутора из свих крајева бивше СФРЈ, насталих понајвише током седме деценије 20. века. Ремек-дело Анастаса Боцарића „На развалинама српског царства” (Збор око гуслара) из 1899. године, на које је Народна скупштина посебно поносна, било је изложено на Светској изложби у Паризу 1900. када и највећи светски импресионисти и постимпресионисти тог времена. Велики број домаћих аутора нашао је место под кровом ове зграде, почевши од Милана Миловановића и његове импресионистичке слике из 1912, затим Ђорђа Андрејевића Куна и Стојана Аралице, Марка Челебоновића, Пива Караматијевића, Васе Поморишца… Ту су и дела Љубице – Цуце Сокић, Александра Луковића Лукијана, Вере Божичковић Поповић… Посебно драгоцен фонд чине остварења добитника Седмојулске награде Србије, чији су лауреати били корифеји наше уметности.
Скривене монархистичке слике
(Фото Служба Народне скупштине)
У салону „Никола Пашић”, на углу Добрињске и Краља Милана, априла 2005. године свечано је откривена монументална слика Ивана Тишова, која је била скривана од очију јавности пуних 50 година. На слици је приказано како доктор Анте Павелић – Зубар чита „Адресу о уједињењу” краљу Александру Карађорђевићу пред водећим политичарима тога доба. Слика датира из 1926. године, а уз њу се налази још једна слика истог аутора која носи назив „Повратак краља Александра”. И ова слика оквирно је настала 1926, будући да су на њој приказане заставе које су званично забрањене 1929. године. Ове слике се нису уклапале у комунистичку идеологију и биле су деценијама скриване драперијама и завесама, па потом и гипсаним зидом.
