Душан Макавејев ми је био велика подршка током претходних петнаест година, јер је са својом супругом долазио на премијере мојих филмова! И већ 2003. ме је учланио у Европску филмску академију после гледања мог филма „Кастинг”! За једног филмског уметника у слободном статусу на социјалној маргини – то је била велика подршка! Нажалост, није стигао да види овај филм, каже Горан Радовановић редитељ документарца „Случај Макавејев или процес у биоскопској сали”, двоструко награђеног на Фесту (Политикина награда „Милутин Чолић” и награда у оквиру домаћег такмичарског програма). Филм ће бити у биоскопима на јесен, крајем септембра, а до тада ће се приказивати на иностраним фестивалима.

Добивши пре три године снимак, начињен кришом у новосадском биоскопу, где је након пројекције филма „WR: Мистерије организма” организована дискусија о овом остварењу као увод у његову забрану, Радовановић је дошао на идеју да направи филм који би уједно био и омаж Макавејеву, његовом најдражем редитељу, и анализа положаја уметника у социјалистичкој Југославији. Документарац је на неки начин омаж и Милени Дравић којој је ово било последње појављивање у филму, те је овај пут, каже Радовановић, живот „обележио” филм и тако су у то остварење непланирано ушле емоције, идеје носталгије и пролазности…

Колико се ви лично сећате идеолошког обрачуна са црним таласом о коме говори ваш филм?

Нисам сведок тих догађања из „прве руке”, јер сам био исувише млад када су се дешавали. Заправо филмове „црног таласа” сам гледао тек деценију касније од датума њихове производње. Али добро се сећам тадашње атмосфере у друштву коју је карактерисало свеприсутно пропагандно сивило једнопартијског система на чијем челу је стајала паганска прослава рођендана „највећег сина народа и народности” на фудбалском стадиону са једне стране, и збуњујући почетак некаквог рудиментарног конзумеризма, оличеног у првим модним ревијама, голишавим лепотицама-такмичаркама за мис Југославије, замени стаклене амбалаже пластиком, појави првих филтер цигарета и првих туристичких пакет-аранжмана, са друге стране.

Данас када публика у биоскопу слуша партијског секретара из 1971. године како говори да филм „WР: Мистерије организма” изазива у човеку „осећање беде и немоћи”, да ли се смеје или јој такав став изазива подједнако осећање беде?

Пазите, у то време био је то у потпуности легитиман став који рефлектује дух једног система којег смо звали самоуправљање. Дакле, сама идеја да свако има став у интерсоцијалним односима и није тако лоша, али је проблем што иза онога који износи свој „став” стоји читава идеолошка машина једнопартијског система и једноумља. И тако нечији „став” постаје „осуда” која неминовно покреће полуге државне репресије.

Један од учесника тадашње дискусије каже да „ми имамо право да у нашој демократској земљи забранимо оно што нам се не свиђа”.

Управо тај поглед понајбоље рефлектује дух титоизма. Сам Душан Макавејев га је луцидно описао следећим речима објављеним 2001. у часопису „Afterimage”: „Моја некадашња земља тврдила је за себе да је друштвени експеримент. А више је личила на комбинацију затвора и циркуса”.

Чини се да имате изразито негативан став према периоду социјалистичке Југославије?

Не негативан, већ реалан. Не треба бити одвише проницљив и схватити да је све ово што имамо данас – политичка склоност ка култу личности, третирање државе као партијског плена, доживљај друштвене предности као партијске привилегије, генерално ниподаштавање традиције, антифашизам и „демократију опште праксе” као ексклузивно социјалистичко наслеђе – последица револуционарне традиције титоизма. Али, ако и даље будемо правдали титоизам поредећи социјалистичку Југославију са тадашњом Бугарском и Румунијом, бојим се да ми имамо проблем и са поимањем историје и са поимањем демократије.

Колико је сада боље и шта је боље?

Мој отац је имао страх од тоталитарне идеологије који је пренео на своју породицу. За њега је држава била непријатељ. Ја сам се страха од државе и полиције као њеног репресивног апарата ослободио. То је први корак ка поимању идеје индивидуалне слободе. То сам, надам се, пренео својој деци. А сада, да ли могу данас да удобно живим и шта ћу сутра да једем, то је већ друго питање…

Конкретно, колико је боље за филмске редитеље?

У Србији су у социјалистичко доба постојале само три 35 мм камере и поседовала су их државна предузећа Авала филм и Филмске новости! А ко је био на челу ових предузећа!? Па сигурно не озбиљни филмски професионалци, већ подобни људи из партијске структуре! Тада као редитељ морао си да будеш озбиљан део система, част изузецима, да би, метафорички речено, „дошао до ових камера”! Данас можеш да снимаш филм и мобилним телефоном. И да га на крају нико и не види. Слобода изражавања у тоталном сиромаштву!!! Или као друга опција, да тражиш новац путем дубоко укорењеног и широког коруптивног спектра, али не нужно и политичког…

Сами сте рекли да је овај филм ваше настојање да се открије највећа траума титоизма: покушај успостављања демократије без суштинске слободе. Зар немамо то и данас, и то у целом свету?

Наравно да имамо. Само што је сада свима јасно да питање демократије више није питање идеологије, него економије. А у нашем случају, као добри ђаци и наследници титоистичке идеологије, заменили смо марксизам и самоуправљање беспоштедном борбом за људска права, а мантру „равноправност народа и народности” преточили у појам „европеизма” и „глобализма”. Са идејом да се друштво стално креће негде „напред”, што даље од традиције и сопственог идентитета који, наравно, имају нужно негативан и често пежоративан предзнак. Уз свеприсутну традиционалну друштвену корупцију, ето идеалног терена за васпостављање ропске неоколонијалне свести и савести.

Којој теми се сада окрећете?

Бомбардовању Србије 1999. Теми страха и породице. Тим филмом желим да кажем да смо као колективитет још живи и да имамо право на наду и вечност.