Зрењанин – Шездесетих година прошлог века поред Бегеја је снимљено много филмова. То се догађало на Тигањици, простору од десетак километара уз питому реку. Углавном лети, после жетве па до брања кукуруза, ту се окупљало на хиљаде статиста. Банаћани су тада имали посебан однос према седмој уметности, а то што се тих дана и година догађало у јединственом филмском граду још и данас се препричава по околним селима.
Милинко Ђорђевић, локални хроничар из Стајићева, каже да је највише статиста у разним филмовима играло баш из овог села.
– Продукцијске куће овде су се појављивале лети, и то кад има најмање радова на њивама. Поред захвалног терена, пространих равница на којима су се снимале масовне ратничке сцене, овде су филмаџијама наруку ишле и друге погодности. Пре свих јефтини статисти и многи други радници који су били ангажовани. Нама је још тада било јасно зашто се почела употребљавати реч филмска индустрија. У тој производњи, а ту реч треба схватити буквално, веома су битни трошкови. Они су овде били битно смањени па су произвођачи филмова зато и долазили – објашњава Милинко.
Он и његова супруга били су ангажовани као статисти на филму, као и већина тадашњих мештана Стајићева. Продуценти су имали посебне људе из села који су радили на проналажењу статиста и друге радне снаге. Не само из Стајићева него и из Ечке, Лукићева, Орловата, Томашевца, Перлеза, све до Ченте у кругу од двадесетак и више километара, па и из Зрењанина.
Снимање је било популарно, јер су статисте за наше тадашње прилике одлично плаћали. Сви су знали човека с кожном ташном који је свако вече исплаћивао глумце који су се само кретали и нису имали реплике. Једна цена је била за пешадинца, дупло већа за коњаника, а троструко за коња. Сељаци су изнајмљивали коње, а они који их нису имали изнајмљивали су штале за четвороножне актере који су довођени из других и удаљених села.
Све се коректно плаћало, чак и деца водоноше. На Тигањици је био само један бунар на ком су дечаци и девојчице чекали у реду, пунили кофе и разносили их статистима и другим сарадницима.
Тих година у Стајићеву је као фотограф био ангажован учитељ Ђура Тодоровић. Он је сликао људе, продавао фотографије и био хонорарни новинар, сарадник новосадског „Дневника”. Учествовао је и у снимању филмова као статиста, а увек је поред себе имао скривен фото-апарат и сликао „колеге” у ратничкој одећи или некој другој прилици, на коју је свако желео да има успомену.
Тако је једном приликом криомице из униформе извукао своју „смену 8” у некој масовној сцени и шкљоцнуо. Нико није приметио. Међутим, снимљене траке прегледане су ноћу да се види како изгледају секвенце. И ту је неко приметио да на филму неко од војника пре једног миленијума снима фото-апаратом. Пронашли су га и уверили се да није била реч о намерној саботажи. А шта би било да се „смена 8” провукла до гледалаца.
Када је сниман кадар у коме су коњаници требали да буду нападнути у шуми, један статиста је истрчао пре њих и на запрепашћење редитеља почео да виче и да их упозорава. Није био схватио шта је филм, а шта је реалност.
И пре него што се активирају филмске камере, ангажују се бројни радници, занатлије свих врста. Сарачи, ковачи, тесари, бравари, столари… Треба подићи стотине разних кулиса и паравана.
Милинко се сећа када је за потребе филма прављен чувени тројански коњ. Био је висок десет метара. Огромну конструкцију правили су тесари, јер се користила само тесана грађа. Још компликованије било је њено покретање и гурање.
Најавише посла имали су шминкери, који су „масакрирали” мртве.
Прича се да је једна старија жена после снимања битке наишла на „мртвог и крвавог” унука статисту и тако га оплакала да је редитељ наредио да се то сними. Онда је неке секвенце заиста употребио у филму, јер је сцена била изузетно упечатљива.
Посебно су се плаћали дресирани коњи који су требали да леже неко време на „ратишту”, као бајаги повређени. Повреде приликом пада са коња су „награђиване” са по пет дневница, ако су теже још и више, а повређени су, уз посебну надокнаду, потписивали накнадне уговоре како би се продуценти оградили од евентуалних казни и кривичног гоњења.
Филмаџије су, наводно, биле веома дарежљиве или је то само тако изгледало за наш свет који је у тим послератним годинама тешко долазио до новца. Тако је извесни Миле Ненадов добио оштету за пад с коња и повреду, а на крају је тражио и пиво. – Морам да проверим да ли ме боли лакат кад нагињем флашу – правдао се продуцентима.
На простору Тигањице снимани су филмови с тематиком из давних времена, попут оног у Троји. По банатским пољима на коњу је јездио Омар Шариф као Џингис-кан. Од многих глумаца највише пажње је привлачио Стив Ривс.
– Остала је легенда да је прослављеног билдера, у рвању између два снимања, победио један Брка из Орловата – каже Милинко Ђорђевић и закључује да ма колико људи се пријавило за статисте, њих никада није било вишка. Сви су увек били ангажовани.
Рачуна се да је на Тигањици снимљено више од десет филмова, а међу њима и неколико италијанских шпагети вестерна.
