Да ли су исламски историјски споменици у Србији део српске културне баштине? Одговор на ово питање би требало да буде лак, али то није случај. Много се у ближој историји Балкана накупило зла; тешко нам је да разлучимо шта је религија, а шта је нација, шта је култура, а шта је идеологија.
С друге стране, у Европи постоје народи који су то питање разрешили. Пример је шпански народ који не само да се помирио са сопственом прошлошћу, већ је од страног културног наслеђа на свом тлу начинио сопствени понос и дику, а, богами, и извор свежег туристичког новца.
Мислим, наравно, на споменике исламске културе у Шпанији, конкретно у њеном јужном делу, у Андалузији.
Шпанија у раном средњем веку није била јединствена држава. Као таква, пала је под власт муслиманских освајача из Африке. У једном тренутку, само мала планинска област на северу Шпаније није била под исламском влашћу.
Ослобођење Шпаније од стране власти, које Шпанци зову „реконкиста“, је врло дуг процес. Почиње ослобођењем Галиције у осмом веку, а завршава се ослобођењем Андалузије у четрнаестом веку, када се успоставља држава Шпанија која, у континуитету, постоји и данас.
Дуг период исламске владавине у Шпанији није никакво мрачно доба. Арапски, берберски, маварски и други освајачи су успоставили прво емират, а затим калифат са седиштем у Кордоби. У овим државама су хришћани били потчињени, али је цветала наука, филозофија, уметност и архитектура. Муслиманске државе на тлу Шпаније су биле привредно, културно и друштвено развијеније од остатка западне Европе.
По спровођењу реконкисте, у Шпанији је инквизиција избрисала становнике који нису католици, тако да муслимана староседелаца у Шпанији нема. (Постоје, као и у другим западним земљама, мигранти који су дошли током прошлог и овог века.)
Међутим, материјални трагови исламске културе нису уништени, напротив.
О лепоти Абд-ар-Рахманове џамије у Кордоби, Ал Хамбре у Гранади или Алказабе у Малаги нећу шире писати јер не умем да нађем томе достојне речи. Погледајте фотографије. Дочараће вам, бар донекле, величанствену лепоту ових старина.
Шпанци се искрено поносе траговима исламске културе на свом тлу. Не може се приметити никаква одбојност код народа према њима, а на много места у савременој архитектури се могу уочити рефлексије исламских грађевина.
Овакав став шпанског народа има и свој материјални израз. На билетарницама на којима се купују карте за улаз у средњовековне палате пљуште еври; сувенири и литература се купују у великим количинама, а ресторани, посластичаре и кафеи су пуни туриста из белог света. У Ал Назири палату, најлепши део Ал Хамбре, се тешко улази – толика је тражња да постоје дневне квоте броја посетилаца и карте се купују унапред интернетом или у туристичким агенцијама.
Заинетресованост публике са свих меридијана за муслиманске грађевине на тлу Европе не чуди. У Француској, Немачкој или Шведској тако нешто не постоји.
Где још постоје споменици исламске културе на тлу Европе? Било који Балканац ће лако одговорити да постоје управо на нашим просторима.
Да ли су исламски споменици у Србији ваљано представљени туристичкој јавности?
Наравно да не, што се лепо види у мом родном Нишу.
Нишка тврђава, грађена за време турске владавине, је опкољена аутобуском станицом, пијацом, паркингом и полигоном за обуку возача.
Хамам је затворен деценијама. Архитектонски бисер, Бали-бегова џамија, је рестаурирана и, сасвим исправно, претворена у уметничку галерију, али је ипак слабо посећена.
Овом приликом нећу улазити у могуће разлоге таквог нашег односа према исламском наслеђу у својој држави. Да ли се ради о одбојности изазваној ратовима које је већина нас запамтила и сталним међунационалним и међуверским напетостима на Балкану; или се ради о нашем менталитету и ендемском јавашлуку? Одговор захтева дубљу анализу.
С друге стране, последице су јасне. Код нас не постоје билетарнице на којима би страни туристи остављали новац, не постоје продавнице сувенира које би имале исту намену, а кафане, наравно, постоје, али у њима седи домаћа осиромашена и незапослена раја којој главни животни циљ постаје иселити се у неку другу земљу. Можда баш тамо где се према историјском наслеђу живаљ другачије односи.
На крају, ко је у могућности, препоручујемо да посети изузетне споменике исламске културе далекој, али нама ипак блиској Андалузији.
Радије бисмо препоручили купање у хамаму у Нишу, али тако нешто, за сада, није могуће.
мр Љубомир Костић
