Најчешћи модели злоупотребе интернета и дигиталних технологија су: дигитално насиље, специфични облици дигиталног насиља над децом, дечија порнографија, прекомерна употреба интернета и интернет преваре.
Насиље које се врши путем интернета посебно је забрињавајуће када се спроводи над децом. Сајбербулинг се односи пре свега на вршњачко малтретирање на интернету у коме су жртва и насилник малолетна лица.
То је уопштени појам који укључује комуникацију уз коришћење модерних технологија, са намером да се појединцу или групи људи нанесе повреда.
Разликују се два типа вршњачког насиља, први тип односи се на директно насиље које се врши малолетно лице и други пут подразумева малтретирање преко трећег лица.
Сајбербулинг може бити испољен на више начина, то су:
– Слање и дељење увредљивих и узнемирујућих текстива, порука слика или видео материјала;
– Промена лозинке или нечијих личних података на налозима;
– Објављивање неистина или трачева о жртви;
– Слање неприкладних и узнемирујућих фотографија или порнографског садржаја;
– Тражење од других да наведу особу коју највише мрзе и да о њој пишу, са циљем да жртву осрамоте и омаловаже пред што већим бројем људи;
– Kреирање лажних налога уз крађу личних података жртве и проваљивање у туђе мејл адресе и слање злобних садржаја.
Сајбербулинг можемо спречити или зауставити тако што ћемо га пријавити, причати и учити о њему и солидарном подршком свима који су угрожени.
Секстинг је слање садржаја путем интернета који су повезани са сексуалним активностима и сексуалношћу. Он укључује слање обнажених фотографија жртве, текстуалних порука са експлицитним сексуалним садржајима или видео записа повезаних са сексом.
У случају да се овакви садржаји размењују између одраслих особа које на то пристају овакве радње се не сматрају илегалним. У ситуацијама када су у секстинг укључена малолетна лица, примењују се закони о сексуалном експлоатисању и дечијој порнографији.
Секстинг може имати веома тешке психолошке и здравствене последице по жртве насиља.
Груминг је злоупотреба интернета од стране особа које се називају “предатори“ са циљем сексуалног искоришћавања детета. Предатори злоупотребљавају децу навођењем на сусрет уживо убеђивањем, али често и уцењивањем деце како би их сексуално искористили.
Други вид злоупотребе предатора односи се на сексуално злостављање онлајн, односно предатори наводе или присиљавају децу на сексуалне активности путем веб камера.
Најчешће је тактика онлајн предатора завођење, а не превара. Они децу или младе наивне и неисусне особе обасипају лажним разумевањем, пажњом, наклоношћу и љубазношћу како би осварили своје изопачене намере. Они у контакт са децом ступају путем сајтова или друштвених мрежа које су популарне код младих. До својих жртава долазе и путем онлајн игара или мобилних апликација.
На основу постова деце и младих они лоцирају потенцијалне жртве и нападају оне које процене као посебно рањиве.
Малтретирање преко посредника малолетници врше преко особе која најчешће тога није ни свесна. Најчешћи пример јесте да починиоци дођу до лозинке неког од налога жртве и преузимајући налог вређају друге, постављају различите огласе или деле непримерен садржај представљајући се као особа чији налог су преузели.
Деца не размишљају о тежини тога шта су урадили јер је екран тај који ствара баријеру и не могу физички да виде реакцију друге особе и то колико неког повреде. Воде се логиком да за ствари које ураде на интернету не сносе одговорност колика је у стварном животу.
Групе мржње (Хејтерске групе) у којима се оговара и вређа жртва су најчешћи пример вршњачког насиља у школама. Размењују се поруке, фотографије, цртежи, видео снимци на рачун жртве. Садржај се брзо шири и дели, све у циљу да се одређена особа осрамоти пред што већим бројем деце.
Истраживања показују да је велики број деце више од једног пута био изложен сајбербулингу. Деца која су претрпела било који вид насиља показују да су под већим стресом и они сами лакше постају насилници. Девојчице су више изложене насиљу, али исто тако су и чешћи починитељи од дечака.
Последице насиља су често озбиљне и дугорочне, зато их никако не смемо занемарити. То се посебно одражава због тога што се све врши писменим путем и на тај начин жртва сваки пут када поново прочита садржај буде узнемирена. Жива реч има мању тежину јер је деца брже забораве.
Према истраживањима 70% ученика прича о честом насиљју на интернету, а преко 80% тинејџера редовно користи мобилни телефон чинећи га најчешћим средством за сајбербулинг. Чак 68% тинејџера се слаже да је вршњачко насиље на интернету озбиљјан проблем, док 81% младих љјуди мисли да је лакше избећи насиљје на интернету него у директном контакту. Само 1 од 10 жртава ће обавестити родитеље о злостављању, а девојчице су двоструко више жртве као и починиоци сајбербулинг-а. Око 58% деце признаје да им је неко на интернету рекао нешто увредљиво или послао поруку која их је повредила.
Поставља се питање, колико треба да будемо забринути због застрашујуће статистике приласка онлине предатора деци?
Већина деце којој се догоди нежељени сексуални контакт онлине, то игноришу и не доживљјавају никакве страхове или негативне емоције. Већина сексуалних преступника бира младе жртве са којима имају контакт уживо. Онлине размене и слање порука убрзава процес зближавања, посебно јер олакшава размену експлицитнх фотографија, али је процес зближавања у пуном јеку када дође до тога. Kада чујете приче о тинејџерима које заведе нека онлајн особа, која их убеди да побегну са њим, кључна ствар је да је то дете већ размишљало о бежању.
Од успона интернета и “паметних“ телефона са камером, производња и дистрибуција дечије порнографије је постала много лакша него пре.
Деца често не желе да признају да трпе насиље, зато су знаци који указују на то од кључне важности.
Дете које је мета насиља обично изненада престаје да користи интернет и уређаје које је до тада користило. Често испољава нервозу када се користе његови уређаји. Промене у понашању приметне су када су деца тужна, љута или повучена. Врло често долази до одбијања да иду у школу или обављају своје свакодневне активности. Скоро увек избегавају одговоре на питања о томе шта раде док су онлине и како проводе време док су на интернету.
Шта учинити уколико ваше дете има проблем на интернету?
– блокирајте насилнике;
– не бришите поруке и коментаре, већ одштампајте и сачувајте све доказе;
– потражите савет и подршку дигитално писмених пријатеља;
– разговарајте искрено са дететом о проблему;
– покажите детету да има вашу пуну и искрену подршку;
– немојте бранити детету да користи интернет;
– помозите детету да се носи и суочи са проблемом;
– кажите детету да освета није никакво решење;
– немојте престати да разговарате са дететом о насиљу када малтретирање престане и
– позовите Национални контакт центар на безбедност деце на интернету и пријавите насиље.
Kада постанете свесни да ваше дете трпи насиље, постоји неколико ствари које морате одмах предузети.
Прво јесте да створите прилику да разговарате са дететом у опуштеној атмосфери као што је шетња, вожња бицикла или било која активност у којој заједно уживате. Останите мирни постављајући отворена питања без осуђивања. Подржите их и похвалите због тога што разговарају са вама. Немојте одузимати детету уређај који користи уколико они то не желе, то само може изазвати љутњу или повећати осећај туге.
Уколико је дете узнемирено због нечега непримереног што је видело онлине, покушајте да му укажете на то када је најбоље искључити се из групних четова, какве последице може изазвати објављивање непримерених објава или коментара. Замолите људе да уклоне непримерен или увредљив садржај, јер није увек намера других да вас увреде нечим што постављају.
Уколико особе које злостављају ваше дете иду у исту школу са њим, у решавање можете укључити и школу. Све школе имају тимове који се баве против вршњачког насиља и заједно ћете сигурно брже решити проблем. Уколико је непоходно, укључите полицију
Не постоји закон против насиља на интернету, али постоји низ активности на интернету које се посматрају као кривична дела. Ако је садржај сексуалне природе, усмерен на етничку припадност, пол, инвалидности или су то претње које штете детету и наводе га на самоповређивање, укључите полицију.
Драгана Костић
фото: Љ.К.
(Израду овог медијског садржаја суфинансирало је Министарство културе и информисања Републике Србије. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не одражавају ставове органа који је доделио средства)
