Размишљам да променим рам за наочаре. Купићу оне с уграђеном камером. Камера се не види, а ја видим и снимам све. Зашто да не постајем шпијун и тиме коначно остварим српски сан? Ко, наиме, не ради за Службу или га не прате и не прислушкују, није успео у животу. Или си шпијун, или те шпијунирају, сасвим је свеједно. Ако ниси ништа од тога, не вредиш ама баш ништа!
Дакле, никоме нећу бити сумњив. Кад носиш наочаре, чак те сажаљева и саобраћајна полиција. Рећи ћу, једноставно, да сам променио диоптрију. Сјајна шифра зар не? Тако ћу променити поглед на свет. Створићу личну видео-архиву коју ћу закључати у фиоку. Питате се, свакако, шта ћу учинити с таквом драгоценом колекцијом? Трговаћу, наравно, на црној берзи информација, јер ће новинаре ускоро заменити роботи, па ће ПИО фондови давати новац киборзима, за њихов ремонт. Несумњиво је да ће се за моје активности врло брзо заинтересовати и странци: америчка ЦИА, руски ФСБ, енглески М6, немачки БНД, што ће само повећати тражњу, а тиме ће порасти и цена смешних видеа. Ако се упустим у међународну трговину са страним службама, постаћу домаћи издајник и страни плаћеник, али када прочитам депеше „Викиликса” видим да су такви момци, уместо у бајбокану, упадали у владу. Нашу, подразумева се. И још се звала демократска. Провео сам толико времена на пријемима у страним амбасадама, али то се показало изгубљеним временом. Нико да ме врбује, па то ти је. Сад ће долазити масовно код мене, као на концерт Здравка Чолића.
Тражиће само једно. Да скинем наочаре. О склањању мобилног телефона да и не говорим. Ионако та стварчица преко апликација и разноразних чудеса прати моје кретање, лоцира ме у милиметар, снима сваку моју активност и разговоре, броји ми кораке, а затим све приватне податке, послате и примљене имејлове преко „Гугла”, створеног као претерано пријатељског гиганта модерне технологије, шаље у јединствену базу америчких обавештајних служби и њене кровне организације, мистичне НСА. Тако, барем, тврди Џулијан Асанж у књизи „Кад је Гугл срео Викиликс”. Едвард Сноуден, одбегли службеник ЦИА и саветник Државне безбедносне агенције САД, о глобалном пројекту тајног надзирања грађана широм света, упадом у персоналне рачунаре, обавестио је новинаре „Гардијана” и „Вашингтон поста”, достављајући им документа као доказе. Асанж не изгледа баш најбоље док чами у затвору, док се Сноуден налази на тајној локацији у Русији. Која, узгред, ствара своју верзију интернета.
Постаћу, свеједно, и поред ризика, самостални обавештајни предузетник, али у области сиве економије. Јер, ко је још видео обавештајца који се јавно хвали својом делатношћу, региструје фирму у АПР-у и плаћа порез? Има, додуше, оних који то заиста и чине. Не оснивају фирме, али галаме да су кафански Џемс Бондови. Такви су фото-роботи губитника. Неће их чак ни службе. Ни домаће, ни стране. Они нису свесни да је такво разметање потврда њихове неоспорне друштвене маргинализације.
О томе су, уосталом, понешто написали Бранислав Нушић и Душан Ковачевић, скенирајући менталитетску опчињеност Срба великим ушима. Нису драмски класици желели да нас опишу као дивне племените животиње које носе велике терете, већ су маестрално сликали карактере људи који, верујући да ће се, увлачећи у туђе животе, попети на хијерархијској лествици власти. На крају, испадну магарци! Од поквареног каријеристе капетана Јеротија, који брани династију Обреновића, до балканског шпијуна, као синдрома колективне параноје титоизма, у којем се буди успавани стаљиниста.
Режими су се мењали, као и владари, али фама о шпијунирању не престаје. Штампа увелико спекулише о томе ко је убачени агент стране силе у актуелној влади. Ко је Вучићев коалициони син Брут у Анином кабинету? Наравно да се то никада неће сазнати, већ се то решити у тишини, кроз евентуалну реконструкцију Владе или, како време брзо тече, после избора. Из Црне Горе стижу сензационалне вести с укусом теорије завере, да су енглески обавештајци пребацили у Црну Гору опрему за прислушкивање највиших званичника из Србије. Како се међу њима нашао и песник Матија Бећковић? Није ни председник, ни премијер, ни министар, ни шеф тајне службе, бар када је у питању јавна Србија. И таман разочарано помислите да су песници отпевали своје, али никада Матија. Ноншалантно је објаснио каква је његова криптозаштита. Говори на српском, па Црногорци немају никакве шансе да га разумеју!
Иако разумем деловање тајних служби великих сила, као и наше, јер људи раде свој посао, чини се да моје амбиције никако нису усамљени случај. У основној школи у Ариљу, на полици испод заједничког стола у зборници, наставници су пронашли уређај сличан флеш меморији. Пустише учитељи флеш и чуше сами себе. Неко их је снимао, уочи избора новог директора. Ко је агент под кодним именом „учитељ”? Или је можда власник флеша нека учитељица? Можда је ипак теткица? Такав уређај наручиш преко огласа и већ си шеф ариљске обавештајне службе (АОС), човек без досијеа који извесно време делује сам, као дух, а потом ствара мрежу сарадника.
БИА и војна обавештајна истражују ко је уљез, странци шаљу агенте маскиране у стране инвеститоре, вршљају по околним селима и коначно га откривају. Мали осмак је хтео да се забави на крају школске године. Смањују му оцену из владања, али га посматрају као перспективног кадра за будућа времена. Он их такође посматра. Кроз наочаре, с промењеном диоптријом. Дете је хтело да јасније види и разуме свет око себе.
