Поводом овог случаја огласио се одбор који се брине о оставштини Вишње Павелић: „Осуђујемо овај вандалски чин. Свака мртва особа има право на означено гробно мјесто, а жива на одавање почасти својим мртвима. Неокомунистички изгредници су графитима оскрнавили и оштетили гробницу и тако подсјетили на скрнављења и рушења хрватских гробова и многих гробаља у дјеловима Хрватске и БиХ након успоставе њихове Југославије”.

Скојевци су се огласили на својој фејсбук страници: „Гроб зликовца Анте Павелића добио је нови изглед. Према међународном праву, фашистима и нацистима су након егзекуција била спаљивана тела како њихови гробови не би постали места окупљања њихових следбеника. Нажалост, случај са издајником и зликовцем Павелићем није такав. Он је данас стециште окупљања најреакционарнијих елемената из Хрватске. Данас, услед тензија на Балкану, западни империјалисти желе чак да преселе његов гроб у земљу рођења, у БиХ, како би на тај начин испровоцирали све жртве усташког терора и изазвали нове тензије на Балкану. Наша организација ће покренути кампању са својим сестринским организацијама у Шпанији да се Павелићев гроб уништи!”

Два дана касније појавили су се црни графити у Спомен-парку стрељаним антифашистима у Другом светском рату на шибенском Шубићевцу у облику ушатог слова „У” и кукастих крстова (свастика) исписаних наопако, са натписом на главном зиду „Ово за Мадрид”.

Вероватно је у праву „Вишњин одбор” кад приговара рушењу усташких споменика по завршетку Другог светског рата, јер живећи у Хрватској до деведесетих прошлог века, нисам виђао такве споменике. Али сам виђао партизанске и антифашистичке, посвуда. А онда су и они ратних деведесетих нестали. По званичној хрватској статистици порушено их је више од три хиљаде.

Онај на Шубићевцу у Шибенику један је од ретких који су остали читави. На једном од три оскрнављена спомен-камена уклесане су речи: „Ако си застао, далеки, незнани друже и поглед ти случајно на ово место пао, камен и земља шаптат ће поруку: за твоје прољеће живот сам дао!” Испод тих речи уклесана су имена жртава: Кресовић Лазо Вујин, Кресовић Станко Спасин, Летуница Стеван Лазин, Мандић Јован Тодоров, Мандић Милан Стеванов, Матијевић Милош Савин, Мијалица Ђуро Јовин, Мијалица Стеван Илијин, Мишковић Лука Видов, Томашевић Обрад Савин. Стрељали су их италијански фашисти 1942, а спомен-камен постављен је 1978. Далматинци по именима непогрешиво знају да су све жртве са овог спомен-камена Срби. Сада су њихова имена прекривена наопаком црном свастиком. И друга два спомен-камена, са именима жртава хрватске националности, такође су оскрнављена усташким и нацистичким симболима. Порука исписана на главном зиду не оставља дилему због чега је то урађено.

Све време рата деведесетих бавио сам се разменама тела погинулих између зараћених страна – српске, хрватске и муслиманске. Мото ми је био (и остао) да посмртни остаци сваког човека, без обзира на то којој војсци, народу, вери и идеологији за живота припадао, припадају његовој породици. Из рата деведесетих са подручја бивше Југославије још се трага за посмртним остацима више од 10.000 особа. И даље важи исти принцип.

Сматрам да је погрешно гроб усташког „поглавника” шарати антифашистичким симболима. Ни порука аутора поменутих графита није ми јасна. Неупућени би могли закључити да су мртви Павелићи били антифашисти. Још већа грешка била би оштетити или уништити његов гроб од српске руке.

Акција на овим трусним балканским просторима увек доводи до сличне или још горе реакције. И у почетку ратова деведесетих (као и оних ранијих) бејаху графити, транспаренти и пароле против других и другачијих.

Тачно је да су на смрт осуђени нацисти и фашисти (и многи пре њих) спаљивани или сахрањивани на непознатим локацијама да њихови гробови не би постали места ходочашћа. Али такав поступак је био законом прописан, што значи да је иза таквог чина стајала држава. Ако је Павелићев гроб постао место ходочашћа, то треба да буде проблем шпанске државе, као што би, у случају преноса његових посмртних остатака у земљу рођења или у земљу чији је „поглавник” био, требало да буде проблем те државе.

Много би било ефектније, едукативније и цивилизованије кроз разне форме, које пружају савремене технологије, ширити истину о његовим злочинима.

Документационо-информативни центар „Веритас”

Прилозиобјављениу рубрици „Погледи”одражавајуставовеаутора,не увек и уређивачкуполитикулиста