Породица је увек била место где традиција има велику улогу. Родитељи као пример, брат или сестра као узор за све у животу, па и за бављење спортом. Светски спорт је крцат таквим примерима, али и у нашем спорту чест је случај да млађе дете крене стопама старијег брата и сестре.
Српски спорт златним словима уписао је имена браће Грбић, Владимириа и Николе, а наша одбојка и сада може да се похвали новом браћом. Никола и Урош Ковачевић полако али сигурно обележиће новију историју српске одбојке.
Браћа Ковачевић рођена су у Краљеву, где су и започели своје одбојкашке кораке. Никола је десет година старији од Уроша, а љубав према одбојци пренео им је најстарији брат Саво. Обојица играју на позицији примача сервиса, а двоструку радост породици Ковачевић донели су освајањем злата на Европском првенству у Аустрији. Никола је тада проглашен за најбољег примача првенства, док је млађем Ковачевићу то такмичење било деби за сениорски трим. Урош је те 2011. године учествовао и на светском и европском првенству за кадете и светском првенству за јуниоре, а исте године проглашен је за најбољег младог спортситу у избору Олимпијског комитета Србије.
Никола је за А тим Србије дебитовао 2005. године, а са националном селекцијом освојио је светску бронзу, злато на ЕП, две европске бронзе, три сребрна одличја у Светској лиги, као и бронзу на истом такмичељу. Браћа Ковачевић учествовали су на Олимпијским играма у Лондону 2012.
Старији Ковачевић је током каријере играо за италиајнске, грчке, руске, пољске и кинеске клубове, а тренутно наступа за Локомотиву из Новосибирска. Урош је од Рибнице кренуо пут Словеније, да би се на крају скрасио на Апенинском полуострву, где сада брани боје Вероне.
Најјача кошаркашка лига света има браћу Гасол (Пау и Марк), Лопез (Брук и Робин) и Кари (Стеф и Сет), а наша кошарка има браћу Аранитовић. Петар је рођен 1994. године, а Александар четири године касније. Старији Аранитовић прошао је млађе селекције Цревене звезде, а каријеру је наставио у Партизану. Године 2012. потписао је уговор са „црно – белима“. Са сениорским тимом Партизана 2014. освојио је титулу, а исте године са репрезентацијом до 20 година узео је бронзу на првенству Старог континента.
Александар покрива бековску позицију, а први спорт који им се бавио био је фудбал. Три године паралелно је тренирао фудбал и кошарку, али је на крају одлучио за игру под обручима. Такође је поникао у Звезди, прошао је све млађе категорије, а ове сезоне из редова „црвено – белих“ отишао је на позајмицу Мега Лексу.
Српски ватерполо обележили су наступи браће Пјетловић – Душка и Гојка, а они који претендују да им буду адекватна замена јесу браћа Рашовић. Страхиња је рођен 1992, а Виктор годину касније. У Црвену звезду дошли су 2010. године, а њом су освојили Лигу шампиона (2013) и две узастопне државне титуле. Пут их је одвео у Шпанију, а Рашовићи су опет саиграчи. Сада бране боје Барселонете, где су почетком марта освојили Куп краља, а млађи Рашовић проглашен је за МВП – а финалног сусрета.
Родитељи Новака, Марка и Ђорђа Ђоковића желели су да њихови синови постану скијаши, али су сва тројица уместо скија узела рекет у руке.
Са друге стране, жеља родитеља Нине и Василија Мицића, који су такође имали школу скијања, делимично се испунила.
Нина и Василије кренули су белим стазама, али је млађе дете одлучило да снег замени паркетом. Нина је постала сноубордерка, а 2007. године на Зимском фестивалу младих у Шпанији освојила је сребрну медаљу. Седам година касније била је учесник Зимских олимпијских игара у Сочију и била је први представник Србије у овој дисциплини.
Њен четири године млађи брат бележио је добре резултате у скијању, али ни медаље ни титуле државног првака нису биле довољне да остане у овом спорту. Одлучио се за кошарку, где игра на позицији плејмејкера. Прве кошаркашке кораке научио је у ОКК Београду, а прошао је и селекције Црвене звезде и ФМП. Од 2010. до 2014. био је у тиму Мега Визуре (Лекс), да би се касније каријеру наставио у минхенском Бајерну. Крајем прошле године појачао је редове београдских „црвено – белих”.
Породице Старовић, Рашић и Брђовић нису имале такве „поделе”, пошто је код њих одбојка остала породични спорт.
Сања и Саша Старовић играју на позицији коректора и репрезентативци су Србије. Сања је за национални тим дебитовала 2000. године, а после паузе у сениорски тим вратила 2012. Била је члан универзитетске репрезентације, која је 2007. године у Бангкоку освојила сребро. Већи део каријере провела је у Рабити из Азербејџана, а до марта ове године била је члан италијанске Модене.
Саша је први наступ за репрезентацију имао 2007. године, са којом је до сада освојио три медаље са европских првенстава (две бронзе и злато), светску бронзу, као и четири одличја из Светске лиге (три сребра, једна бронза). Представљао је Србију на Олимпијским играма 2008. у Пекингу, а 2012. у Лондону и Саша и Сања били су у саставу одбојкашких репрезентација.
Милена и Милан Рашић су још један брат и сестра који су љубав према спорту нашли у одбојци. Рашићи су репезентативци и играју на истој позицији – средњи блокер. Милена у својој колекцији има злато и једну бронзу са ЕП, а тренутно игра у Вакифбанку. Њен старији брат први наступ за сениорски тим уписао је 2010, а две године касније учествовао је и на ОИ у Лондону. Са репрезентацијом освојио је бронзу на СП у Италији 2010, злато и бронзу са ЕП. Наступа за ирански Самен Алхојај.
Александра и Алекса Брђовић наставали су породичну традицију, пошто је њихов отац био Дејан Брђовић, прослављени одбојкаш и капитен репрезентације. Александра брани боје Црвене звезде, док Алекса наступа за Газпром Југру. Обоје су техничари, а Алекса је 2012. дошао до репрезентативног дреса.
Најпознатије сестре у светском спорту су Венус и Серена Вилијамс, а у нашем спорту то би биле сестре Молдован и Дабовић.
Сестре Молдован Николина и Оливера, су кајакашице које су више пута Србију обрадовале медаљама. Њихове дициплине су кајак једносед и двосед (200 и 500 м); биле су у саставу српског тима на ОИ у Лондону, а избориле су и визу за Рио. У кајаку двоседу сестре Молдован освојиле су сребро на СП у Москви 2014 (500 м), бронзу у Дуизбургу (200 м), две европске бронзе (200 и 500 м), као и сребро на Европским играма (200 м). На Универзијади у Казању окитиле су се са два одличја, сребрним (200 м) и бронзаним (500 м). Млађа сестра Николина у свом власништву има бронзу са светског пренству, освојену у кајаку једноседу на 200 метара. Још два бронзана одличја у истој дисципли освојила је на европском превенству и на универзитетским играма.
Сестре Дабовић су са репрезентацијом прошле године освојиле титулу на Европском првентсву у Будимпешти. Титулом на континенталом шампионату, кошаркашпице су обезбедиле визу за Олимпијске игре у Рију. Милица је као капитен пдгигла је трофеј, док је Ана изабрана за најкориснију играчицу превенства и била је у идеалној петорци, заједно са Соњом Петровић. Милица је плејмејкер Лиона, док је Ана каријеру наставила у женској НБА лиги, где настаупа за екипу Лос Анђелос Спаркса.
