• Analize I Kolumne

    Србија и САД: Ко су били амбасадори у Вашингтону

    Извор: Би-Би-Си на српском, https://www.bbc.com/serbian/cyr/srbija-54268877

    Александар Миладиновић

    Најцењеније дипломате, политичари, научници, народни хероји, градоначелник главног града – одлазак на место амбасадора у Вашингтону за многе је била круна каријере.

    За скоро 140 година дипломатских односа Србије и Сједињених Држава (САД), место југословенског или српског представника у Вашингтону било је међу неколико најважнијих.

    „То је посао који захвата целог човека, 24 часа дневно, седам дана у недељи.

    Наша амбасада је мала, а Вашингтон је велики – не само по томе што је центар суперсиле, већ су ту и бројне институције са којима сарађујете, попут Конгреса, Беле куће, министарства САД, бројни тинк-тенкови, дипломатска заједница, дијаспора“, каже за ББЦ на српском Иван Вујачић који је у Вашингтону службовао седам година.

    Игром случаја, он је за то време представљао три државе, што због промена имена, што због промена граница – Савезну Републику Југославију, Србију и Црну Гору и Србију.

    Актуелном амбасадору Србије у САД Ђерђу Матковићу истекао је мандат који је почео 2014. године.

    Матковић је каријерни дипломата који је скоро четрдесет година у српској дипломатији, али му је вашингтонски мандат први у каријери.

    Претходно је био трећи секретар амбасаде у Канади, први секретар у Зимбабвеу, заменик шефа мисије у Мађарској и први саветник у амбасади у САД.

    У Београду је радио као шеф протокола Министарства спољних послова, али и као саветник Александра Вучића за спољну политику док је актуелни председник био први потпредседник и председник Владе Србије.

    Медијске спекулације као његовог наследника најчешће помињу садашњег директора Канцеларије за сарадњу са Косовом и Метохијом Марка Ђурића, али званичне потврде ове информације нема.

    Шта треба да зна амбасадор у САД?

    Будимир Лончар један је од најпознатијих дипломата који су служили у Вашингтону.

    Његових пет година у америчкој престоници од 1979. до 1984. године дошле су помало и упркос његовим жељама.

    „Ја нисам желео да идем у Вашингтон, желео сам да идем у Италију.

    Ипак, то је било најважније место у предвечерје светских промена и Тито је одлучио где ћу ићи – појавиле су се индиције да се мењају ствари у Совјетском савезу и очекивала се реакција Запада, па је то било време неизвесности, ишчекивања и најаве новог, мада недефинисаног почетка“, присећа се данас 96-годишњи Лончар у разговору за ББЦ на српском.

    Пре одласка у Америку, Лончар је „пекао занат“ у на амбасадорским позицијама у Индонезији и Немачкој, важним центрима за тадашњу Југославију.

    „Био сам други човек Министарства спољних послова, са дугом каријером иза себе која је почела у Њујорку као конзул, а радио сам и у Мисији при Уједињеним нацијама – тих шест година су преломна тачка у мом дипломатском раду.

    Као начелник анализе и планирања и најближи саветник Коче Поповића за стратегију бавио сам се Америком као једним од центара моћи у поларизованом свету.“

    Далеко лошије искуство са мандатом у Вашингтону имао је Живорад Ковачевић, амерички студент и градоначелник Београда од 1974. године.

    Ковачевић је у Сједињене Државе отишао да представља Југославију 1987. године, али је само две године касније повучен.

    „Често је помињао мандат у Америци јер је то умногоме обележило наставак његове каријере, уживао је у дипломатском послу.

    Био је враћен пре краја мандата због неслагања са политиком Слободана Милошевића и то је обележило његов професионални рад до краја живота – постојала је горчина, али никакво жаљење“, каже Маја Бобић која је са Ковачевићем блиско сарађивала у Европском покрету у Србији.

    Једног од најистакнутијих антиратних активиста његова сарадница описује као човека који је умео да разговара са људима.

    „Био је веома добар комуникатор, добро се изражавао, износио је мишљење и у окружењу са којим се не слаже – разумео је вредност дијалога и то је кључно за ту позицију.

    Имао је високе стандарде, али је био и доста скроман, без лажне претенциозности.“

    Последњи југословенски амбасадор у Америци, па макар и „скраћене“ Југославије, каже да је личност амбасадора веома важна.

    „Најважнији је кредибилитет – да има своју специфичну тежину коју је раније изградио или у међународним односима, или у земљи из које долази.

    Треба верно да преноси оно што му се говори, као и да има пуно поверење оних који га шаљу“, каже Иван Вујачић.

    Шта може амбасадор у Вашингтону

    Будимир Лончар у САД је представљао земљу са двадесет милиона становника, предводницу Покрета несврстаних, на граници европског Истока и Запада.

    „Могао сам да дођем веома високо у администрацији, далеко више него што је то била величина земље.

    Били смо афирмисани као предводници несврстане политике, имали смо сопствени пут којим се крећемо, били смо и барометар за разумевање куда се креће Совјетски савез, имали смо продубљене односе са Немачком.“

    После распада СФРЈ, мења се и снага београдског представника у Вашингтону, посебно што су од 1992. године дипломатски односи такви да две земље нису ни размениле амбасадоре већ су комуницирале преко отправника послова.

    Ипак, у свом амбасадорском мандату Иван Вујачић наилазио је на отворена врата домаћина.

    „Председника видите приликом преузимања акредитације, а у Белу кућу углавном одлазите код заменика саветника за националну безбедност, заменика државног секретара у Стејт департменту.

    У односу на неке друге земље, Американци су много отворенији и доступан нам је далеко виши ниво.“

    Неформална дипломатија у том случају додатно долази до изражаја, посебно у Америци.

    „Моја супруга ми је много помогла јер се од партнера очекује да буду део вашингтонских клубова и удружења.

    Она је бар пола радног времена радила на томе и то ми је омогућило сусрете са члановима Врховног суда, директором ФБИ-ја, сенаторима“, каже Вујачић.

    Он појашњава да је амбасадорску мисију прихватио са свим њеним ограничењима.

    „Амбасадор може да разјасни америчкој страни наше погледе на извесне проблеме, да благовремено и тачно извештава о томе шта му саговорници говоре, о клими која се ствара и даје сугестије у вези са вођењем наше политике.

    Посао амбасадора није да ствара, већ да спроводи политику и на њу евентуално утиче својим сугестијама“, каже Вујачић.

    Шта после службе у САД

    Један од првих послератних амбасадора комунистичке Југославије Владимир Поповић после Вашингтона послат је у Кину, као први југословенски представник у овој земљи.

    Вељко Мићуновић био је педесетих година прошлог века најпре амбасадор СФРЈ у Совјетском Савезу, потом је одслужио један мандат у Сједињеним Државама, да би онда био упућен на још једну службу у Москву.

    Било је и амбасадора који су се по повратку у земљу бавили политиком – Марко Никезић је седамдесетих година прошлог века постао вођа српских комуниста смењен због оптужби за сувише либералан приступ комунизму.

    После амбасадорске службе у Вашингтону, Будимир Лончар био је министар спољних послова Југославије, специјални представник Генералног секретара Уједињених нација за Покрет несврстаних, па и део хрватске дипломатије као саветник председника Стјепана Месића и Иве Јосиповића.

    Бивша хрватска председница Колинда Грабар Китаровић одслужила је амбасадорски мандат у Вашингтону од 2008. до 2011. године, а на то место дошла је са позиције министарке иностраних послова.

    Живорад Ковачевић је после сукоба са Слободаном Милошевићем напустио југословенску дипломатију и посветио се развоју цивилног друштва и дијалога у региону.

    „Познавање актера, америчке политике помогли су му у наставку каријере – није много користио контакте, али је његово име отварало врата на трансатлантском нивоу.

    Написао је и књигу о Америци и њеној улози у ратовима у Југославији, био је критичан и према улози Вашингтона, али и према локалним политичарима“, каже Маја Бобић која данас ради у Међународном европском покрету.

    Амбасадор Вујачић по повратку у Србију посветио се академској каријери и раду на Економском факултету.

    „То место није школа за политику, амбасадор у Вашингтону треба да познаје политику сопствене земље и да има добре везе у међународним односима, да има искуство и знање о земљи у коју долази“, закључује он.

     

    Klikni za komentar

    Odgovori

    Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

    Na Vrh
    Social Media Auto Publish Powered By : XYZScripts.com