Није то никаква новост – и овог пролећа ће важну улогу на српским изборима имати странци. У неким ранијим кампањама ту су улогу уверљиво одиграли амбасадори или специјални изасланици колонијалних демократија који су прецизно знали и колико су њихове земље моћне и колико је немоћна земља у којој се одиграва велика, демократска представа. Овог пролећа би ту улогу у кампањи могли да одиграју људи који су изасланици само сопствене немоћи или трагедије. Хуманитарни радници, лингвисти и шампиони претварања људских несрећа у одличне пројекте већ дуго се расправљају како их треба звати – мигрантима, избеглицама, азилантима, као да ће тим малим вежбама из политичке коректности прекрити огромне несреће читавих народа.
Да у међународним односима има више правде него цинизма о стотинама хиљада несрећника бринуле би земље које су изненада сетиле да у Сирији нема довољно демократије, да би после пет година схватиле да и од Сирије и од Палмире и суживота шиита и сунита остале рушевине из којих све желе да побегну. Али као што је „сиријска демократија” послужила као неки велики експеримент стратега из Вашингтона и Лондона у испитивању нове руске моћи, тако је и егзодус милиона очајних људи заправо постао главни тест за Европску унију.
Какве су, дакле, залихе европских вредности у Европи? И како ће се Србија понашати ако је неко из Брисела или Берлина обавести да се те европске вредности, ипак, најбоље штите подизањем граница или жичаних ограда. Јер док се најмоћнија жена Европе Ангела Меркел све теже брани од напада да се избеглички талас мора зауставити негде у предсобљу ЕУ, у Србији се те унутарнемачке или европске расправе читају као сценарио нове драме на Балкану. А пресудну улогу у тој драми има једна земља која деценијама покушава да постане члан ЕУ а у протеклој години постала је најважнија земља за стабилност европске заједнице. Турски председник Ердоган ових недеља и месеци зна да му ниједан европски лидер неће замерити ако полиција буде упадала у редакције и хапсила уреднике, као што се нико неће озбиљно бринути за положај опозиције.
Као господар земље одакле крећу колоне избеглица ка Европи, Ердоган је изненада постао власник кључева Европе и као да жели да наплати те силне године проведене у чекаоници ЕУ. Премијер Давутоглу је у Лондону изјавио да им је неопходно 20 милијарди долара како би бринули о хуманитарној катастрофи. Некако истовремено, у турским медијима најчешће помињана реч постала је Србистан, земља која се сумњичи да је превише блиска Русији, Курдима, опозицији..
Изгледа да ће читав регион неко време ходати по затегнутој жици између Брисела и Анкаре.
Зато би и тај сабирни центар људских несрећа могао да буде једина велика непознаница у кампањи која је већ почела иако избори нису расписани. Али ће тај главни тест трајати и дуго након што избори буду завршени.
