Док у Хрватској возачи који на наплатној рампи немају ни новац ни платну картицу пишу посебну изјаву о неплаћеној путарини, уз обавезу да је плате у року од 15 дана, у Србији ћете уколико се нађете у таквој ситуацији морати, ипак, да потражите помоћ пријатеља. Односно, да сачекате на наплатној рампи док вам неко не донесе новац – што важи чак и за странце.
Изузетак су само они који су покрадени током путовања, али морају да то докажу полицијским записником. У том случају, важи посебна процедура и могућност да путарину плате касније.
Како сазнајемо у „Путевима Србије”, могућност накнадне наплате путарине на основу изјава у нашој земљи укинута је још 2012. године због многих злоупотреба, углавном ауто-превозника.
– Све до 31. 5. 2012. у Србији је постојала могућност писања изјаве, уз обавезу да се путарина плати у року од осам дана. Међутим, дешавало се то да су возачи ауто-транспортних предузећа масовно писали изјаве. Новац који су добијали за те намене задржавали су за себе – објашњавају за наш лист у овом предузећу. Кажу да су овакву могућност увели да би олакшали људима који се нађу у непријатној ситуацији. Ипак, таква погодност претворила се у системску злоупотребу и велико оптерећење за ово предузеће у коме је постојала читава служба за обраду ових формулара.
– Возачи су видели у томе начин да зараде. У једном тренутку накупило се чак 159.080 ненаплаћених изјава које судови нису процесуирали. Били смо принуђени да укинемо изјаве. Тако сада ако неко нема новца, мора да зове пријатељ и или рођака – објашњавају. Али они тврде да се овакве ситуације изузетно ретко догађају, свега два или три пута годишње.
Према подацима хрватског предузећа за путеве, прошле године је до њихових наплатних рампи свакога дна, у просеку, стизало шест возача који нису имали ни новац ни кредитну картицу. Што је, кажу, занемарљиво у односу на укупан број возила на ауто-путу. У оваквим случајевима возачи морају да попуне посебан формулар на основу кога му се испоставља рачун који морају да плате у року од 15 дана. Процедура је компликованија уколико возач истовремено нема ни лична документа, јер тада мора да интервенише и полиција која прави записник. Тек када од МУП-а, на основу регистрације, добију тачне податке о власнику (не верују на реч), запослени ће испоставити рачун за накнадну наплату путарине.
Још једна од непријатности која се возачима може догодити јесте да изгубе магнетну картицу за плаћање путарине. У Србији, у том случају, у обавези су да плате пун износ путарине најдуже деонице на том правцу, плус 350 динара на име трошкова обраде. Тако, рецимо, возач који је кренуо до Руме и требало је да плати путарину 130 динара мораће да издвоји 370 динара (за релацију Београд–Шид) и 350 динара за трошкове. Ако је из Београда кренуо до Пожаревца, докле путарина кошта 200 динара, платиће пун износ до Ниша – 800 динара и 350 за трошкове.
У Хрватској је нешто другачије и неповољније. За изубљену картицу наплаћају двоструки износ најдуже релације на том ауто-путу. Утешно је да уколико возач, ипак, картицу накнадно пронађе, може да тражи повраћај новца – временског рока нема, што значи да ову могућност може да искористи и после десет година.
