Љубиша Ристић:

Од Газиместана до 2. октобра

У његовом последњем обраћању, 2. октобра 2000. године, све је речено. Сви причају о говору на Газиместану и о његовом последњем говору. На Газиместану је рекао све оно што би сви данас потписали, а не оно што су измишљали да је рекао. У последњем говору рекао је оно што данас сви говоре, а „заборављају” да је он то рекао.

Војислав Шешељ:

Усталасао српски патриотизам

Све позитивно наслеђе историјске улоге Слободана Милошевића концентрисано је у пет година његове јуначке борбе у Хашком трибуналу. Ту је Милошевић био онај исти који је својевремено пробудио Србију, усталасао српски патриотизам и бранио српски народ. Постоје, наравно, и негативне стране његове владавине, које ће историчари годинама, деценијама процењивати. Наравно, за нас је најважније да се Милошевић упорно и доследно борио за интересе српског народа пред изразито антисрпским Хашким трибуналом. У то време смо се спријатељили, постали смо искрени пријатељи, иако то раније никад нисмо били. Ми, српски радикали, једини данас настављамо традицију Милошевићеве борбе пред Хашким трибуналом, поштујемо ту борбу, поштујемо његову жртву и одлучно се боримо за српске националне интересе.

Најтежи ударац Слободану Милошевићу у последњим годинама његовог живота задат је издајом Ивице Дачића и преотимањем Социјалистичке партије. (Од некада колико-толико патриотске политичке странке, СПС је постао прозападна, евроатлантско-интегративна странка под контролом тајкуна, огрезла у криминалу. Данашња Социјалистичка партија нема никакве везе са Милошевићем, осим чисто формалне. Ивица Дачић чак одбија и да ода посмртне почасти Милошевићу, потпуно га се одричући. Дачић, како видимо, прави коалицију са Јошком Брозом, враћа се на Титов пут, а управо је Тито својом полувековном диктатуром уништио највећи део ослободилачких тековина српског народа из 19. и с почетка 20. века. Дачић је Тито у малом. И он је спреман да за љубав власти и личног богатства уништава Србију и српски народ, да шурује са српским непријатељима и окупља отпаднике.)

Богољуб Карић:

Видео је пророчански ово доба

Када помислим на период Слободана Милошевића, као и на 10 година после Милошевића, осећам тугу, тугу за изгубљеним временом. Време за које смо могли као народ, као Србија, да даље развијемо одличну инфраструктуру коју нам је оставила Југославија, употребимо усавршене и искусне кадрове – инжењере, архитекте, грађевинце, банкаре… Да развијемо своју утицај у свету. Да развијемо своје односе са свим пријатељским народима којих је тада било много више. Да не рушимо, него да градимо. Да будемо регионални лидер у телекомуникацијама, медијима, грађевинарству, трговини, банкарству, информационим технологијама…

Зато данас почињемо из почетка, ка уједињењу, јер се нисмо ујединили „ни под Слобом”, који је пророчански видео ово доба. На крају, ко смо ми данас да судимо о животу и делу Милошевића? Сетимо се само ослободиоца – великог књаза Милоша, кога су Срби више пута протеривали из Србије! Или великог вожда Карађорђа, кога је османлијска империја прогласила злочинцем и уценила његову главу. Треба нам барем један век да би будуће генерације оцениле време и дело Слободана Милошевића! Ми Срби треба да се узмемо у памет – да будемо своји на своме!

Срђа Поповић:

У сваком проблему има помало Милошевића

Србија се, нажалост, и данас суочава са Милошевићевом заоставштином, и поред чињенице да је прошло чак 15 година од 5. октобра и 10 година од његове смрти, јер је штета коју је својом политиком начинио нашој земљи, далеко од саниране. У сваком проблему који нам се појављује данас, без разлике да ли говоримо о климавој економији, уништеној инфраструктури, односима у региону, односима за САД и ЕУ, имиџу Срба у свету или проблему Косова, имате по мало Милошевића, што показује колико је дубоке ожиљке оставио за собом. Моја лична сатисфакција састоји се у томе што сам био део сјајне генерације која га је склонила с власти. Камо лепе среће да нам је то успело и много пре 2000. године. Треба, међутим, бити поштен и признати да Милошевић не може бити „вечити” изговор због којег у последњих 15 година није урађено више.

Никола Шаиновић:

Схватити историјски контекст

Оптуживати Слободана Милошевића да је крив за све лоше што се догађало на тлу некадашње Југославије јесте поједностављивање ствари. Да је то тачно, ништа од онога за шта се он залагао сада, десет година после његове смрти не би постојало.

Да би се стекла права слика, мора се схватити историјски контекст у коме је он био на челу државе. То су били бројни процеси, распад бивше Југославије, ширење немачког утицаја на централну Европу и нестанак комунизма. Слободан Милошевић супротставио се штетним последицама по српски народ које су подразумевале његово сегментирање у државама које нису биле демократске. Он је стао иза отпора Срба у Хрватској, Босни и Херцеговини и на Косову.

Милошевићева заоставштина је Република Српска, Војводина и Косово и Метохија у саставном делу Србије. То су били елементи те борбе и они и данас треба да се бране, али сада другом политиком, која је реална, као што су Бриселски споразум, нормализација односа Београда и Приштине и регулисање односа са НАТО-ом.

Милутин Мркоњић:

Водио озбиљну политику

Нажалост, приближавамо се десетогодишњици убиства Слободана Милошевића, човека који је за десет година управљања Србијом и Југославијом водио озбиљну политику, водећи рачуна о радницима у најтежим условима и који је дао живот за идеале у које је веровао. Од тога да не да ни педаљ земље Србије, због чега је завршио у Хагу, где су га убили, до тога да је гледао да помогне радницима за време обнове земље. Када су у тадашњој Влади Србије предлагали да се подигну цене пића и најјевтинијих цигарета да би се напунио буџет, Милошевић је то одбио. Највеће поштене приватизације биле су у његово време – то је продаја грађанима станова у којима су живели. Тада је подељено више од милион станова.

Данас се идеје Слободана Милошевића реафирмишу и поново се враћа његова мисао у свему.

Бил Монтгомери:

Само је користио српски национализам

Кад се Роналд Реган кандидовао за председника, засновао је кампању на питању: „Да ли је вама и Америци боље данас него пре четири године? Ако је одговор да, молим вас да гласате за мог противника. Ако није, гласајте за мене”. Добио је изборе.

Применимо исти тест на Слободана Милошевића. Кад је стигао на политичку сцену, Југославија је била цела и цењена. Кад је отишао, Југославија је била поцепана, њена привреда уништена а Срби су били негативци у америчким филмовима. Не кажем да је за све био крив Милошевић, далеко од тога. И западни лидери су одиграли улогу, али Милошевић је први засновао политику на екстремном национализму. Тако је и дошао на власт. Није покушао да заштити Србе изван Србије ни на који други начин осим силом. Послао је паравојне формације у Босну и Хрватску да етнички очисте читава подручја.

А сада га неки опет представљају као „заштитника Срба”, слично обновљеној провали подршке Стаљину у Русији. А Милошевић је био више него спреман да Србе из Хрватске и Босне препусти злој судбини кад је њему то одговарало. Он није ни био националиста, само је користио национализам за своје политичке сврхе и тиме српском народу нанео огромне тегобе.

Милорад Додик:

За РС позитивна улога

Са ове временске дистанце, морам веома јасно да кажем да је, с историјске стране гледано, кад бих елиминисао сва међусобна неслагања која смо имали, улога Слободана Милошевића и Србије са становишта Срба у Републици Српској била веома позитивна. Оно што је постигнуто у Дејтону са становишта позиције Републике Српске је велика ствар. Чак и многи, годинама укључени у реализацију Дејтонског споразума, не би успели да постигну оно што је постигнуто под вођством тадашњег преговарачког тима који је предводио Слободан Милошевић у самом Дејтону.

Сачувана је Република Српска, а Милошевић је својим потписом Србију ставио да буде гарант Дејтона који чува опстанак Републике Српске. Не можемо заборавити ту позитивну улогу коју је имао Слободан Милошевић кад је у питању судбина српског народа и стварање Републике Српске. Дејтон је нама у Републици Српској дао могућност да градимо своју стабилност и субјективитет који, упркос перманентном притиску свих ових година, доследно бранимо.

Биљана Плавшић:

Био је у тешкој позицији

Увек сам замишљала, кад бих се у лежернијој ситуацији срела са Слободаном Милошевићем, да бих му рекла шта ја мислим о његовог политици на нивоу српског народа, на нивоу српства. Имала сам прилику, кад сам била са њим у Хагу, на истом спрату, али ми га је било толико жао, да нисам хтела да му то кажем, али, ево, сада да кажем. Поднела бих му, једноставно један рачун. Пре његове политике, на толико и толико квадратних километара бивше Југославије живели су Срби, наравно да бих то прерачунала. Сада их живи толико и толико. Резултат његове политике је, одузмите од горње цифре доњу цифру, где сада живе Срби, и добићете колико их сада живи и на колико квадратних километара. Ја мислим, да то довољно илуструје моје мишљење о његовој политици, да кажем глобалној политици, на нивоу српства. Конкретно, није се смело десити оно што се десило са Републиком Српском Крајином. Требало је да буде нека друга варијанта, а не истеривање Срба. Слободан Милошевић био је у веома добрим односима са Фрањом Туђманом. Нешто се на том нивоу требало решити на бољи начин него што је решено, да не говорим за Косово.

Кад сам била с њим у Хагу, мени је било забрањено да разговарам с њим, као и њему са мном. Било је прилика да ми он нешто саопшти и ја њему. Ово прво, што сам вама рекла, нисам имала срца да му кажем.

Једном приликом рекао ми је, у вези са Косовом: „Мене је Черномирдин, председник руске Думе, преварио”. Заустила сам да му кажем, али ми га је опет било жао – у приватном животу неко те може преварити, али ако водиш један народ, ако си председник државе, не смеш дозволити да те, на штету тог народа, неко вара. Није му била, ни мало, лака позиција. Била је и те како тешка. Већина оних који су дошли иза њега, да су били у његовој ситуацији, било би нам горе.

Што се тиче Републике Српске, Дејтонски споразум је нешто најпозитивније што је урадио и испословао. Он јесте водио представнике Републике Српске у Дејтон, али они су били закључани у некој просторији. Нису били за столом где се одлучивало. Милошевић је био тај који је заступао интересе Републике Српске и српског народа. Мислим да је Дејтонски споразум, онакав какав је потписан и онакав какав је мени, као председнику Републике Српске, дошао у руке да га имплементирам, био оптимално решење.

Није Милошевић крив за Дејтонски споразум који се сад примењује. Не. Рекли су да су изгубили оригинал. Како сам ја имала оригинал?

Латинка Перовић:

Не бих одговарала на то питање

Право да вам кажем, не бих на то питање одговарала. Не бавим се на тај начин тиме, шта сам имала, написала сам. Имам друга размишљања, тако да вам захваљујем на позиву, али не бих о томе.

Наташа Кандић:

Тајне да буду обелодањене

Нисам променила мишљење о одговорности Слободана Милошевића за етничко чишћење и одлуке о извршењу најтежих ратних злочина само да би се освојила територија која је сматрана „српском етничком територијом”. Ипак, очекивала сам да неке „тајне”, које ни Хашки трибунал није расветлио, буду обелодањене. Нпр. да ли је о отмици муслимана из воза Београд–Бар знао унапред, да ли је после састанка у марту 1999. године било још састанака са Слободаном Милошевићем о уклањању тела Албанаца са Косова, када му је и ко рекао да се тела скривају на полицијском полигону у Батајници, да ли се сусрео са Гораном Радосављевићем Гуријем, да ли је Мира Марковић могла да договори убиство Славка Ћурувије без знања Милошевића.

Џулијан Харстон, бивши помоћник Генералног секретара УН:

Био је аморалан

Имао сам много пута посла с Милошевићем, и насамо и у друштву других. Иронија је да је Слободан Милошевић готово уништио све што је тобож хтео да заштити: и српску нацију и бившу СФРЈ. Сад видим да је, као и многи попут њега, имао неки површни шарм и да је успео да завара многе у међународном јавном животу да је човек који уме да буде разуман и с којим је могуће направити споразум којег ће се потом придржавати. У ствари, ништа од тога није било тачно. Био је истински аморалан, човек за којег су циљеви увек оправдавали средства. Стална пажња међународне заједнице и њених кључних играча давала му је кисеоник да продужи игру. Сада ми је жао што сам му и сам дао нешто од тог кисеоника. Мислим да би изолација била боља стратегија.

Милорад Вучелић, бивши потпредседник СПС-а:

Шта нам је оставио?

Са десетогодишње историјске дистанце, а како се она буде увећавала, биће све јасније да су велике тековине владавине Слободана Милошевића доношење Устава Србије којим је Србија поново државно и територијално успостављена; спречавање потенцијалног грађанског рата у Србији; Дејтонски споразум који је донео мир и одлучујуће утицао на настанак и постојање Републике Српске; одлучност у борби за Косово и Резолуција 1244 СБ УН која је представљала услов за прекид рата и гаранцију територијалне целовитости српске државе; скупом ценом плаћено очување војне неутралности; чињеница да за време владавине ниједан јавни ресурс није продат нити је по његовом Закону о приватизацији дозвољена пљачкашка приватизација, него се фаворизовало радничко акционарство; откупом станова извршена је једна од највећих социјалних реформи у историји… И коначно, својом бриљантном одбраном и држањем пред Хашким трибуналом, он је овој ружној креатури од међународне правде задао одлучујући ударац…

Много шта што му се оправдано или мање оправдано ставља на терет временом ће све више заслуживати само место фусноте у историјском сагледавању.

Дана Поповић, професор Економског факултета:

Пробудио најгоре лице Србије

Од свих лоших лица Србије, Милошевић је својом влашћу пробудио – оно најгоре. Бахате и некомпетентне подигао до краљевских висина зарад личне власти. Убијао новинаре. Родио и на пут извео скоро све данашње тајкуне. И још горе од тога, а увек може горе: његова је Србија – Србија Баџе, Биџе и Булиџе. И Удбе. А чак је и Удбу претворио у комерцијалну организацију. О томе шта нас чека сазнавали смо из „Дуге”, из текстова Милошевићеве супруге. У том очају, можда су најснажније одјекнуле речи Бране Црнчевића, у тренутку кад се опраштао од Милошевића: „Дајем неопозиву оставку на место посланика, због болести. Не своје. Већ због болести жене. Не своје.”

Ништа од овога нису донели ратови. Него баш – Милошевић.