Најкраћи пут до уништења једне земље је изумирање села и уништавање аграра. Србија се сад налази на том путу. Много се само говори о селу. Али по Уставу, у Србији не постоји ниједно село. У њему пише да су све су то насељена места, а има их око 4.700?! У 86 одсто тих места број становника опада. Од тог броја 1.200, или свако четврто, је у фази нестајања. У 1.034 има мање од по 100 житеља, а у 550 има мање од по 50 становника. Зрачак наде и светло на крају тунела за опстанак села и останак у њима види се у акцији „500 задруга у 500 села” и формирању Националног тима за спас села. То је и спас Србије. Акцију воде Министарство за регионални развој и Академијски одбор за село САНУ. Од њеног покретања, 2017. године, све донедавно, основано је око 350 нових задруга. Тако је 95 задруга добило близу милијарду динара бесповратног новца. Он ће да помогне отварање исто толико малих задружних предузећа. У тексту „Кључ је у задругама”, објављенoм у „Погледима” 19. фебруара, у делу у којем се говори како би држава могла да помогне задругама кроз кредите и на друге начине, омашком сам изоставио да је то пројекат др Славице Кораћ. О томе је она говорила приликом отварања Сајма опреме за воће и поврће, у Београду, од 13.до 16.септембра 2017. године .

Суморна је слика српског села, посебно брдско-планинских подручја. Јер, у селима нема ко да ради, а у градовима нема шта да се ради. Сељак не служи само да би производио храну, он је човек који треба да има и достојан живот. Србија се налази међу демографски најстаријим земљама у Европи. У њој годишње умре око 102.000 житеља, а роди се мање од 65.000 беба. То је на нивоу Првог светског рата. А села су некад била главна база за демографски раст.

Пет стотина села нема асфалтни пут ни везу са светом, а у 1.000 села нема ни продавнице. У селима се налази 50.000 кућа без власника и још 150.000 у којима тренутно нико не живи. У 2.000 села нема поште, у 230 ни основне школе, 2.760 села нема вртића, у две трећине нема ни амбуланте, а доста села нема ни банку ни банкомат… Дакле, у Србији нису запостављена само села, него цело рурално подручје. И док нам села нестају и пропадају, на тржишту незапослених је око 30.000 пољопривредних стручњака.

Да друштво зна шта ће са селом, имало би ваљану, реалну стрaтегију, односно акциони план. За последње три деценије раст аграрне производње у Србији је само 0,45 одсто. Захваљујући богу, раст у 2018. години био је око 15,7 одсто. Зато сад имамо род од близу седам милиона тона кукуруза и око три милиона тона пшенице. Вишкове ћемо извозити и хвалити се тим потезима. Истовремено ћемо увозити живе товљенике – око 400.000 комада годишње и више десетина хиљада тона меса треће категорије.

На 4,1 милион хектара обрадивих пољопривредних површина вредност производње по хектару у Србији је око 1.000 долара. Зашто није бар 5.000 долара? Производимо мање од 400.000 тона свих врста меса, а трошимо по становнику мање од 30 килограма годишње. Пре две деценије производили смо 650.000 тона и трошили по становнику 65 килограма. Да бисмо се вратили у ту прошлост када смо из СФРЈ извозили 54.500 тона „беби бифа” годишње (30.000 тона из Србије) потребна је нова аграрна и социјална реформа.

Публициста и аналитичар

Прилозиобјављениу рубрици „Погледи”одражавајуставовеаутора,не увек и уређивачкуполитикулиста