Novosti online

Шта то, због чега то?

Проводили смо лето под Авалом. Ја сам ишао по цео дан кроз напуштене топионице живе и био на високим гранама кестенова и букви. Са узбуђењем гледао сам у гнезда. Имао сам пријатеља који су ми, разапети између грања, поверавали тајне природе. У вече сам се враћао преко пољана, и нисам могао вечерати, толико сам био надут од трњина, купина и опорих крушака. Али једнога вечера, газећи кроз мочварну ливаду, имао сам одједном осећање као да сам схватио колики је значај тих топионица, брежуљака, храстова и птица, и колики је значај што сам ја баш међ њима. У ствари нисам ни био сасвим свестан тога осећања: у мени само као да се нешто обзнанило. Ја сам сео на први камен и плакао гласније но да ме је неко истукао.

Нисам био ни мало несрећан а плакао сам најврелијим сузама.

Две године доцније, радио сам са још тројицом вршњака у болници. Болница је била у основној школи чији сам сваки кут познавао. Моја је дужност била само да перем рањенике, да пишем писма њиним породицама, да им помажем при потребама. Ја и ово последње спомињем, зато што сам и сада поносит на све што ми је било поверено. Тада сам научио да су значај и вредност нечега куд и камо важнији од изгледа.

Када је требало потрчати за штогод, однети или донети шта, сестре, надзорници и лекари, журили су ме, немајући кад да говоре, ударајући ме пријатељски по плећима. Једном сам имао да однесем неки газ или јод у операциону салу. Врата су била широм отворена. Болничари и лекари радили су око рањеника; овај ми је био окренут табанима, тако да сам сасвим јасно видео цело његово обнажено тело. Између стомака и ребара, руке лекара су радиле грозничаво, журно. Заривале се све дубље у утробу. Због стравичних трпљења, доњи део трбуха, и бутине, трзали су се силно. Рањеник је био овијен тако да се само његово тело, независно од свести отимало од мучења.

Ја сам био тај који је неколико дана раније секао маказама одећу са тога тела, који га је прао сунђером, сапуњао где је берберин имао да га брије. То је било тело простога радника, кога су напори, рад и младост, створили савршеним. Ни нага тела девојака и жена, која су доцније била сјај живота, ни тела животиња која су расла слободно у природи, нису превазилазила његово савршенство. Ово је као оне букве иза чијег сам лишћа односно некада гнезда стајао пред свим облинама и пејзажима. Сада се, међутим ево, све окомило, бојишта, болнице и лекари, да га намуче, искваре и униште. Чак га ни смрти, да се преко ње измеша са природом, нису хтели предати савршеног.

Месец је јурио изнад кола, ускакао у воду поред пута, нагло, и опет одскакао у небо, отресајући се као мокар пас. Мени се опет догодило да нисам могао да дишем од нарочитог осећања

Само сам један поглед био бацио. Отишао сам у магацин где су стајале сламарице за будуће рањенике, платна за застираче, која нису још ни окројена а која ће бити крвава: ћебад. Сео сам у угао. Знам да нису били ни жалба ни ужас који су ме расплакали, већ осећање нечег ненадмашног и несхватљивог у исти мах. Мислио сам да постојање таквог тела, и сваког тела и ружног и смешног тела представља само собом нешто величанствено: да је трзање тога тела, у напору да сачува своје савршенство у правоме облику, такође величанствено. На тој мисли сам био на томе осећању, да бих да захвалим, било чему, што свет постоји ма овакав какав је. Али нисам разумео ни тада, нити разумем сада, зашто нисам кликтао своје усхићење и своју захвалност, већ сам их мешао са сузама.

И потом ми се враћала иста та ненадмашна осећања, из најразличитијих узрока.

У Паризу сам као студент писао неку књигу, док је мој друг Мокрањац свирао мазурке. Ја сам у истој огромној соби описивао пејзаж. У то сам време још веровао да ћу једнога дана постати врло велики писац; те жудео, не само ради славе, већ, што ми се чинило да ћу тако изразити нешто, што нико није умео, а што ће ме спојити са бескрајем. Тада сам описивао тај пејзаж толико предано да сам јасно осећао мирис траве и цвећа, шум инсеката и птица; видео прозрачност воде и плавило ваздуха. Лагано су плећа и покрет руку пријатеља који је свирао, тврди зидови собе и врата од других соба, губили сваки значај за мене. Све је то било као прозрачно у огромноме пределу што се ширио одатле, пун боја, звукова, продорности. Мисао је задијано, јурила, по њему, да створи овде један извор у лишћу, овде један храст, са кога, сваки час, падају жирови, равномерно као сатови времена. У истину сам био задијан толиком стварношћу, коју држим као неким уздама, да се не отргне. Чинило ми се да разумем сваку најмању појединост те стварности. Био сам сав задахнут мирисима, сав засењен бојама.

Нагло напустих свој сто, приђох прозору, и обрнут тако да ме друг не би могао видети, стајао сам изнад оних дугих париских улица пуних света. И тај тренутак, као и они ранији, чинио ме је скоро срећним; уливао ми веру у нешто о чему би требало само размислити, везивао ме са свим што је било када, без разлога и не несрећан, нисам могао задржати сузе. Ја не знам зашто је било потребно да пређем до прозора, када сам осетио, у сред наше студентске собе, велики предео око себе.

Када сам стигао то вече у Рим, покушао сам да пишем. Нисам налазио у себи ниједне речи.Једино: зрачна осећања, пробојна, без отпора, као обасјана река у ноћи

По некад ми се чинило да бих у таквом часу, или одмах за њим, могао изразити оно савршено што су неки изразили пре мене. Једнога вечера, ми смо ишли у Тиволи да посматрамо падање звезда, које су астрономски календари предвиђали баш за ту ноћ. Био је август. У Тиволиу је Сибилин Храм био међу звездама и каскадама. Ноћ се вукла преко свега тога, пуна златних пруга. Било је нечега, или можда и није, што је викало од љубави. Звездама се никако није падало и ми смо се томе гордо смејали. Јели смо пастрмку ловљену испод водопада. Врт Виле д’ Есте шумео је са својим хиљаду водоскока. Затим смо се враћали аутомобилом кроз ноћ. То је била машина коју смо сматрали радо живим бићем, и звали је Ђогом. Човек, кога смо сви много волели, седео је испред мене, поред шофера. Месец је јурио изнад кола, ускакао у воду поред пута, нагло, и опет одскакао у небо, отресајући се као мокар пас. Мени се опет догодило да нисам могао да дишем од нарочитог осећања. Нагао сам се напред и питао тога јединственога човека испред себе; мисли ли он да треба живети; мисли ли он да треба умрети, и није ли, да, у најлепшим часовима, живот зове себи смрт као драгану. Ја сам говорио да бих нашао одушке; да бих од себе самог сакрио, да ми сузе, крупне и смешне, вреле, капљу по рукама. Сви су били срећни око мене; и шофер који је терао. Ја сам, био сам апсолутно срећан, и нисам ништа разумевао. Зашто! Зашто сам онда, још пре тога, волећи девојку, која ме није ничим увредила, ишао ливадама; зашто су ми сузе сметале да дочитам опис Линдберговог прелета преко океана.

Чинило ми се и сад, као увек, да оно шта будем рекао, под приливом таквих осећања, биће савршено. Када сам стигао то вече у Рим, покушао сам да пишем. Нисам налазио у себи ниједне речи. Једино: зрачна осећања, пробојна, без отпора, као обасјана река у ноћи.

Знам да сам у тим тренутцима био увек несебичан, да ми је живот изгледао бескрајно чист и могућ, да сам веровао у основну доброту бивања. Знам да нисам ништа даље тада желео, да ми је све изгледало као да сам у сред испуњења. Да је све просто, све лако. Увиђао сам да је осећање које ме натерује на то стално истоветно, и ако су доживљаји који ме њему доводе све друкчији. Сигурно је, апсолутно је сигурно да је узрок томе. Али какав је то узрок?

Знам да се то осећање меша чак са неким поносом, што сам у стању да то осетим, са неком захвалношћу нечему, што ми је то дато. Довољно је да видим да се било чија жудња испунила, да се једна патња искупила, једно пожртвовање обистинило, па да ми се очи наводне, и ако ми срце затрепери од радости. Било би савршено природно да се смејем, или кликћем, или зажелим да запевам кад ме то чудно осећање, тај непознати узрок не би на друго нагонили. Па ипак цела природа постаје тада пространија, и моје Ја само је тада шире од мог бивања.

И знам такође да је баш то једини доказ да је живот вредан трпљења. И срећан сам, и ако знам да узрок, што је то тако, нећу разумети ни у смрти.

(Политика 6.јануар 1931. године)

Link Izvora

Klikni za komentar

Odgovori

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Na Vrh