Жали се студент колеги: ’Пре неки дан сам послао оцу писмо и рекао му да немам више новца и да сам на улици. Знаш ли шта ми је одговорио?’ ’Шта?’ ’Чувај се аутомобила, сине’.” Ово је само један у мору вицева о згодама и незгодама студентског живота, али – гађа у мету.

Академац у кући огромно је оптерећење за многе родитеље, па има оних који попут оца из ове приче, када им дете затражи додатни џепарац, могу само да промене тему. Јер почетна радост поносних маме и тате, када им дете упише факултет, врло брзо се претвори у бригу како наћи довољно новца да син или ћерка започето школовање и заврше. Оног тренутка када махну свом детету које се са аутобуске станице малог места у унутрашњости Србије отисне у дуготрајну и скупу београдску авантуру, родитељи започињу велику борбу са рачунима, дажбинама, плаћањима, трошковима…

Први од проблема је смештај. Они који немају довољно среће, али ни поена на ранг листи да академску годину проведу у неком од домова „Студентског центра Београд”, на самом старту дају много више. Издатак за кирију биће минимум 150 евра, а дажбине ће их коштати бар још 50.

За разлику од њих, „домци” имају веће уштеде. У зависности од категорије објекта у коме станују, академци плаћају различите цене. Најповољнија је станарина у дому „Жарко Мариновић” – 1.020 динара, док је најскупља домска кирија 2.230. У сваком случају знатно јефтиније него у стану.

Разликују се и трошкови за храну. Студент који нема право да се храни у мензи за доручак у пекари издвојиће око 200 динара, а отприлике исто толико ће га коштати пљескавица у киоску за ручак и палачинка за вечеру. Ако се ту дода и неки слаткиш или сок, на дневном нивоу минимални издатак је око 800 динара. Кад се не ослања на маму која шаље торбу с храном, или на ручак код тетке, високошколац који се овако храни целог месеца у свој стомак „уложиће” око 24.000 динара.

Његов колега који може да се храни у студентском ресторану у далеко је бољем положају. Ем ће се хранити здравије, ем јефтиније. Доручак који могу чинити сланина и јаја, рол виршла, омлет са шунком, бурек са сиром, прженице… платиће 40 динара. Ручак је још обилнији, па за 72 динара академци могу да једу чорбаст или пасуљ пребранац, карфиол чорбу, пире, јунећи кромпир паприкаш, мусаку… уз обавезно парче меса – пљескавицу, бечку шницлу, рибу, тањир сезонске салате и десерт. Дан у мензи се завршава вечером када за 59 динара студенти могу кусати пуњене паприке, ражњиће, тиквице… Викендом, уместо вечере у мензи, следују суви ланч пакети. Месечни издатак за храну буџетског студента, када се све сабере, износи око 5.000 динара.

– Дом плаћам 1.400 динара, а за мензу дајем око 5.000. Упркос томе што се храним у студентском ресторану, највише новца трошим на храну јер ми тај оброк често није довољан па после идем и на неку брзу храну. Што се тиче додатних трошкова, иако сам на буџету и не плаћам школарину, за копирање књига дао сам већ 5.000 за први семестар, док их за други још нисам набавио – прича бруцош Младен.

Он напомиње да постоје и додатне потрепштине на које се често, када се сабирају трошкови, заборави, а које су неопходне.

– Када се узима тоалет папир гледа се да се набави што веће паковање јер то испада повољније, кафа се такође узима на велико, а за козметику се чека неки попуст. На друштвени живот трошим мало јер веома ретко себи дозволим да одем на кафу. Дружимо се лепо у дому па ми тај аспект ни не недостаје – прича Младен.

Милица, студенткиња прве године, родитељски новчаник најчешће празни издацима за храну и гардеробу. И она користи копиране књиге које је платила око 3.500 динара, а новац јој „нестаје” и међу трговачким рафовима с кафом, козметиком и слаткишима… То су нека ситна задовољства којих не може, али и не треба да се одрекне. Ипак, када је реч о изласцима, на њима може да уштеди јер, како каже, на њеном факултету, од учења, нема кад да мисли о проводу.

– Станарина и храна су највећи издаци. Сви бисмо волели да живот у домовима буде бесплатан, али је ситуација таква да је то немогуће. Знам колико „Студентски центар” улаже енергије да унапреди капацитете и да услови у којима студенти живе буду у најмању руку европски, тако да су цене сасвим коректне иако је и то за неке превелики издатак – каже Боријан Соковић, председник Савеза студената Београда.

За оне академце који користе дом и мензу, напомиње, износ који је потребан да се покрију основне ствари као што су маркица за превоз, исхрана и смештај, јесте и износ стипендије и кредита које даје држава – 8.400 динара.

Београд је, ипак, подсећа он, најскупљи град за живот у Србији. Трошкови су велики, а и на факултету има доста издатака на које академци у први мах уопште и не рачунају.

– Архитектонски факултет је на пример изузетно скуп за студирање и то не само због високих школарина, већ су трошкови, када је реч о изради макета и сличним стварима, велики и за буџетске студенте. Када гледамо друштвено-хуманистичке факултете, издаци се своде на литературу. Поставља се питање, ако је студент буџетски, шта му је обезбеђено у оквиру тог буџета. То исто важи и за самофинансирање јер академци нису сигурни шта тако тачно плаћају у оквиру школарине. Постоје бројни издаци попут пријава испита и други трошкови – каже Соковић и додаје да је у току дефинисање тог питања. Гледаће се и да цене буду што је могуће прихватљивије јер и факултети имају велике трошкове па су принуђени да неке ствари наплаћују да би могли да функционишу.

И Соковић сматра да је немогуће од академца очекивати да само учи и да не даје новац на друштвени живот.

– Културни садржаји први страдају јер ће се људи, ако немају довољно новца, најлакше одрећи књиге и позоришта. Савез студената Београда и Студентски парламент труде се да створе сарадњу са културним установама и покушавамо да им и тај аспект живота учинимо приступачним. И кад је реч о физичкој активности, имали смо такође акцију са једном компанијом која је направила студентску картицу, повољнију у односу на редовне цене у теретанама и на спортским теренима – објашњава Соковић.