Некадашњи понос Чукарице и Србије – прва Државна фабрика шећера у Југославији већ деценијама тихо умире. Заборавили су је привредници, радници, инвеститори, министарства… Фабрички круг изнад Радничке улице одавно је пуст. Зграде у којима се некада производио ситан бели шећер и онај у коцки подсећају на сцене из хорор филмова. Ветром очерупани кровови, поломљена стакла, оштећена степеништа посећују само птице и глодари.

Остатке фабрике која је некада радила у три смене радници обезбеђења данас бране од „сакупљача секундарних сировина”. За раднике капије су затворене још 1983. године када је део производње пресељен у Падинску Скелу. У овом комплексу у близини Аде Циганлије делимично раде производни погони „Врења”, предузећа које је некада било део шећеране, a сада су то две одвојене фирме и обе су у стечају. „Врење” а. д. заузима 2,5 хектара, док се ДП „Прва српска фабрика шећера Димитрије Туцовић 1898” простире на око седам хектара и у стечају је од 2007. године. Поступак је покренуо Трговински суд у Београду, а на дан отварања стечаја сви запослени су добили отказ.

Некада је у овој фабрици радило више од 500 људи, а сада их је неколицина: троје запослених за административне и техничке послове, три адвоката, књиговодствена агенција и служба обезбеђења.

– Било је неколико покушаја продаје целокупне имовине шећеране и на Чукарици и у Падинској Скели, али купаца нема. Посао је отежало то што се продавала целокупна имовина и још не постоје услови за одвојену продају непокретне имовине на обе локације. У току је и управни спор око уписа права коришћења земљишта у Радничкој улици и тек када шећерана упише та права објекти ће моћи да се продају – напомиње Мира Штављанин, лиценцирани стечајни управник.

– У нашем случају земљиште је у власништву Републике Србије, а она има и уписано право коришћења на тим парцелама. На основу закона, стечајни управник не може да продаје туђе власништво – каже она.

Уновчење целокупне непокретне имовине шећеране у Радничкој улици зависи од исхода управног поступка који се води у катастру, као и од интересовања купаца с обзиром на то да је цео комплекс заштићен као споменик културе, што значи да будући купац мора да сачува његов аутентични изглед.

Како незванично сазнајемо, по Генералном урбанистичком плану на овом простору нису предвиђени комерцијални садржаји, него јавне институције попут музеја и библиотека.

Док се правне зачкољице не окончају, некадашње фабричке зграде у Радничкој походиће само радници обезбеђења, лиценцирана стечајна управница и зуб времена.

Изградњу фабрике омогућио је краљ Александар Обреновић, на основу Закона о потпомагању домаће индустрије из 1898. Тада су се на оглас о изградњи индустријског комплекса јавили и заинтересовани из Јапана, Белгије, Енглеске, Немачке и Аустрије.

* Повластице за производњу шећера у Србији добили су Алфред Хаке, инжењер из Магдебурга, Јулијус Голдшмит, конзул и банкар из Лугсхафена, и Макс Вајншенк, индустријалац из Регензбурга, главни акционари велике фабрике шећера у Регензбургу. Они су основали фирму „Краљевско српска повлашћена фабрика шећера у Београду, Хаке, Голдшмит и Вајншенк”.

* Фабрика је у власништву страног капитала била од 1899. до 1918. године. Због нерентабилности производни процес у фабрици је заустављен 1902.

* У Првом светском рату шећерана је тешко оштећена, а потом је прешла под управу српског Министарства правде. У њиховом „власништву” била је до 1925. године и тада добија назив „Државна фабрика шећера на Чукарици”. У бомбардовању 1941. године поново је оштећена, а опљачкана је у току повлачења непријатељских трупа.

* Од 1945. године до почетка деведесетих 20. века фабрика је била у друштвеном власништву. Индустрија шећера и врења „Димитрије Туцовић” 1969. године постаје део Београдског пољопривредног комбината (ПКБ). Шећер се на Чукарици производио до 1983. године, после чега је производња пребачена у Падинску Скелу. Сви погони у Радничкој, изузев оних који данас припадају „Врењу”, напуштени су, део опреме пренет је у нову фабрику, а део распродат.

Позориште у напуштеном делу зграде

Део шећеране није уништио зуб времена захваљујући позоришту КПГТ које је у напуштеном објекту пре 22 године извело прву представу.

– Био је то комад Битеф театра. После те представе управа шећеране замолила ме је да наставим да радим како бих овај простор отргао од заборава. Крајем лета 1995. изведена је и прва представа КПГТ-а – Шекспиров „Сан летње ноћи”. Две године касније од Министарства културе добили смо новац да тај простор уредимо.

Од тада помоћ нисмо добијали, сами се финансирамо. И дан-данас немамо воду, а за струју се сналазимо како знамо и умемо – објашњава Љубиша Ристић, редитељ и оснивач КПГТ-а.

Центар синдикалне активности

Као део индустријског комплекса фабрика је постала један од центара синдикалне активности и окупљања радника у време најјачег деловања Социјалдемократске партије Србије. Нарочито је била позната по штрајку из 1907. године када су, по налогу Државног савета, интервенисале полиција и војска и угушиле штрајк у крви. Том приликом смртно су страдала четворица радника, а више њих је повређено.

У спомен на Димитрија Туцовића, главног идеолога и вође Српске социјалдемократске партије и једног од организатора великог штрајка радника фабрике 1907. године, Државна фабрика шећера, шпирита и квасца 1948. добија назив: Индустрија шећера и врења „Димитрије Туцовић”.

У кругу фабрике 1952. године постављен је споменик Туцовићу. Биста идеолога социјалдемократије у међувремену је нестала, а оскрнављено постоље и данас тамо постоји.

Најстарија шећерана у Србији

Шећерана у Радничкој улици 3 и 3а споменик је културе и налази се у северном делу просторне културно-историјске целине Топчидер, које је културно добро од изузетног значаја. Први је објекат ове врсте у Београду. Изграђена је између 1899. и 1901. године. У комплексу фабрике били су: машинска хала, сушара, чиновнички станови, зграда дирекције и зграда са радничким становима. Ови објекти представљају стандардне примере индустријске архитектуре с краја 19. века.