Најзад се у овој рубрици појавила реакција на проблеме Београђана због ширења пешачке зоне у центру града („Становници центра града – колатерална штета”, 1. април). Било је крајње време. Ако већ није касно и прекасно. Нигде на градилишту на Тргу републике нисам уочио неки пано са обавештењима шта се ту ради. Из новина се сазнаје да се проширује пешачка зона. Тролејбуске линије су или скраћене, или ускраћене. Пише се да ће тролејбуска окретница бити премештена у Дунавску улицу. Пет тролејбуских линија и једна аутобуска (а некада је то била тролејбуска – број 1) возило је до јуче до Студентског трга. Добро, терминал на Студентском тргу није баш неки украс. Али, зар није могао тролејбуски саобраћај да се спроведе до нове окретнице око сквера Риге од Фере, на пример? Укидањем ових тролејбуских линија пешаци бивају приморани да по свакаквом времену (а знамо какво време зна да буде у нашем лепом граду) препешаче раздаљину од једне, две, па и три станице до позоришта, књижаре, факултета, музеја, Кинотеке, САНУ, Коларца, Саборне цркве, Конака кнегиње Љубице – да не набрајам даље. Па онда и наговештај могућности поновног увођења трамвајских шина за некадашњу линију 1. Поред већ постојеће тролејбуске мреже?! Изградња подземне гараже под Студентским тргом… За кога? Зар нису баш ту археолошка налазишта?

Био сам 1. априла на Калемегдану и решио да уместо укинутих тролејбуса, трамвајем број 2 одем до Славије, далеко ми је да пешачим до Теразија. И – априлилили – двојка не вози даље од Пристаништа. Што је много – много је.

Миомир Николић