Сатиричар Момчило Стојановић, добитник је награде Удружења књижевника Србије „Радоје Домановић” за укупан допринос српској књижевној сатири. Опус романсијера и приповедача Момчила Стојановића, а ту спада седам романа и велики број прича, прожет је хумором и сатиром. Стога је пре двадесетак година признање УКС-а добио и за роман „Покровитељи”.

Сатиричари су добри психолози. Које особине појединаца и друштава су вама најинтригантније?

Бранислав Нушић је у уводу „Госпође министарке” написао да је своју хероину Живку Поповић „изнео нагло, неочекивано и изненадно, изнад њене нормалне линије живота”. Писац, ако се определио за хумор и сатиру, посебно је заинтересован да оне појединце, који се истичу својим положајем и моћи, изведе огољене на јавну сцену. Тако онај који је дотле изазивао страх околине, сада доспева у положај да му се смеју. Смеје му се у првом реду онај који је слаб и потчињен и тако се ослобађа страха. Зато се и каже да је смех лековит. Кад је реч о сатири, смех који она производи је горак лек, па ипак делотворан за духовно оздрављење и појединца, и народа. За јунаке мојих романа и прича посебно бирам оне моћнике који се сматрају позваним да буду усрећитељи народа.

Дуго се бавите овом прозном формом. Да ли сте изненађени тиме колико се ствари временом не мењају?

Међу мојим новелама налази се и „Нова Страдија”, чиме сам настојао да покажем како се и после сто година од Домановићеве „Страдије” друштво, ако не рачунамо технолошки напредак, готово ни у чему није променило. Страдија је била и остала једна чудна земља, у којој је „исто ићи и напред и назад, и лево и десно… и да се стално учи, а никад не научи”.

Колико трагике има у сатири?

Хумор производи опуштајући смех, од сатиричног смеха може се и загрцнути. Пошалица увесељава, сатира тера на размишљање, а ако и изазове смех, обавезно је горак. Али ја нисам ишао стриктно на такве поделе, нисам намерно стварао на једној страни смешне, а на другој трагичне ситуације и јунаке. Моји јунаци су трагикомични, као што је и сам живот.

У крајњем исходу, настојао сам да моји јунаци буду живи изданци свога времена. На једном месту у роману „Почасни грађанин” полемишем са читаоцима који ми замерају „да се исувише бавим политичким посленицима, да сам малтене опседнут политиком”. Зар се литература не бави људском душом? А зар политичари немају душу, питам се. Видели сте колико се напрежу, колико дају себе, свој ум, своје емоције, напосе и своју душу.

Изгарају, гложе се, подваљују једни другима, једу се изнутра и међусобно гризу. И све то не због бабиног зуба, већ ради виших циљева, па били они народни или лични. Зар то није понирање у људску психологију? Мени је запало да опевам душу тих креатора наше стварности и визионара наше будућности.