Сведоци смо бесних регионалних реакција на недавне пресуде Радовану Караџићу и Војиславу Шешељу. Уместо да донесу правду и помире завађене народе, што је била прокламована сврха оснивања Хашког суда, одлуке Трибунала у ова два случаја на простору бивше Југославије поново су распламсале националистичке страсти.

Тако испада да Хашки суд не само што није испунио свој основни званични циљ, већ у завршној фази постојања, када га, 23 године после оснивања, наслеђује нешто што се зове „резидуални механизам”, генерише нове тензије међу народима Балкана.

Многи су од почетка упозоравали да се суд оснива из политичких разлога и да ће тако и функционисати, као политички суд који дели селективну правду, те да ће отуда и све његове пресуде бити политички обојене. Сада се страхује да у завршној фази Хаг само разбуктава нове сукобе на простору бивше Југославије.

Пресуда Караџићу од 40 година робије изазвала је незадовољство у Сарајеву, а затим и нове трзавице у односима с Београдом. Изјава Бакира Изетбеговића да ће бошњачка страна помно прочитати пресуду не би ли нашла основ за ревизију старе и неуспешне босанске тужбе против Србије за геноцид, с разлогом је изазвала веома оштро реаговање Александра Вучића. Хрватска је „експлодирала” само неколико сати после одлуке Хашког већа да је Војислав Шешељ слободан човек. Ни српска страна није остала „дужна” – у четвртак увече Сребреницом су тутњали аутомобили чији су возачи и путници славили „победу”, уз погрде и претње да ће „поново клати” Бошњаке.

ОПШИРНИЈЕ У ШТАМПАНОМ И ДИГИТАЛНОМ ИЗДАЊУ