Имао је лепу, морнарску тегет боју и био оивичен уплетеним златно-тегет гајтаном. Чврст, широк и удобан, могао је комотно да угости троје, а за славу и петоро. Уливао је поштовање својом величином и био у комплету са истом таквом фотељом. Пре него што је дошао у наш посед, чамио је у мрачној шупи породице хрватских избеглица који су живели у намештеној изнајмљеној кући.
Дошли су у Канаду неколико година пре нас и полако су стајали на ноге. Стандард им се поправљао и пожелели су кожни намештај. Требало је направити места у шупи за нове непотребне ствари, па су нама понудили кауч, фотељу и још неке ствари. Ми, као и све придошлице, оберучке смо прихватили да употпунимо наш ентеријер.
Тегет боја се лепо уклапала уз беж боју зидова и тепиха. Тегет је, уосталом, моја омиљена боја. Са великим задовољством сам сашила две украсне јастучнице – жуто, наранџасто и тегет. Истим материјалом сам пресвукла и стару фотељицу свог супруга. Машину за шивење сам добила од наших Војвођана, који су већ дуго ту.
Омиљен и највише израбљиван био је леви угао кауча, зато што је био идеалан за гледање телевизије, читање, хеклање и други ручни рад. Око њега су се отимали сви осим главе породице – он је имао своју стару фотељицу, у којој му је било задовољство да задрема. Из неког разлога, велика фотеља која је дошла у комплету није се много користила, осим када дођу гости.
После пет година, у тинејџерском налету љубави, израженом кроз „медвеђи” загрљај, леви угао кауча је попустио. Не баш до краја, али довољно да нешто боде леђа. То међутим, није био довољан разлог да га се одрекнемо. Навике се тешко мењају. Све смо уклапали да нам се слаже са бојом и величином кауча и фотеље. Сада смо подметали јастуке да нас не жуља у леђима у омиљеном левом углу.
Лето се приближавало, а са њим и време одмора и путовања. Указала се прилика да нас посети рођак који је на пропутовању. Уз радост и узбуђење што ћемо се видети после дугог низа година, указао се проблем. У нашој кући нема вишка соба ни кревета. Живот у подруму никако да усвојимо, што је сигуран знак да нисмо прави Канађани. Долазимо до немилосрдног закључка: време је да тегет кауч заменимо каучем са креветом на извлачење.
Наручили смо нови кауч и фотељу у златно-бронзаној боји. Суботње јутро је освануло сунчано и ми смо се дали у акцију замене намештаја. Чекајући пријатеља с камионом да нам помогне да донесемо нов намештај и стари однесемо на депонију, дошла сам на идеју да првим комшијама понудим фотељу. Дошла су њих тројица из Мађарске, да возе камионе на дугим стазама од севера Канаде до југа Америке и назад. Деле трособну кућу и тако им је лакше да поднесу трошкове живота. Ионако нису никад кући.
Једном од њих је дошла и жена, а ускоро ће и бебица, тако да је постало тесно. Јанош се спрема да се сели и доведе своју породицу, сав срећан излази напоље и гледа у фотељу и кауч. Пита ме шта ћу с каучем, а ја му кажем да ћемо га бацити зато што је поломљен.
Нисам хтела да га увредим дајући му поломљен намештај. Њему је одличан, каже, и опружи се по каучу. Просто ме је обрадовало што неће завршти на отпаду, него ће дочекивати Јаноша када уморан дође са вишенедељне вожње. Утрчала сам у кућу и изнела јастуке које сам направила за кауч. Нека их подметне под леђа када седне у леви угао.
Нови златно-бронзани кауч и ми смо се једно време гледали испод ока: леви угао није тако удобан, а и боја не иде уз супругову фотељицу.
Пролазе године, а тегет кауч и даље краси витрине и рамове негде у Хрватској, Србији и Мађарској, увек у позадини на сликама.
