Утегнут у потијесан шињел, лица дјечачки једра и црвена, и блага, понешто сјетна погледа човјека добричине, стрпљиво корача жандарм Илија Рашета тамо-овамо једном живом београдском улицом. Читаво по подне росила је ситна и невидљива киша прољетна и са још неразвијених мрких пупова младих кестенова на увици тротоара откинула би се покаткад крупна свијетла кап и то би Илију, ни сам није знао зашто, потсећало на његов крај, његове козе и оријетке кржљаве личке шикаре орошене топлом прољетном кишом. Тренутно би га, попут свијетла угодна вала, прелила далека успомена, али би се опет брзо тргнуо (треба пажљиво пазити на ред, а не около блејати и спавати!) и настојао да лицу даде службен и строг израз што му никако није полазило како треба за руком и он се чудом чудио и дивио како то онај његов друг, Ибро Калаузовић из Добоја на улици удеси тако строго лице, да му Илија и нехотице „салутира” и чисто вјеровати не може да је то она исти Ибро што онако весело зна причати како је негда по Добоју крао кокоши и продавао прокријумчарени херцеговачки дуван.

Како је читаво послије подне прошетао на улици, од влаге му се шињел већ бијаше укочио и отежао, а њега поче да хвата угодан дријемеж, док му већ, у сами мрак, кад су се прве жуте свијетиљке електричне разлиле по мокром асфалту, не утрапише некаквог сиромаха младића да га спроведе у кварт због прављења нереда на улици.

Било је то гараво, све у косу зарасло момче, у дугачком црном хаљинцу од сукна пуном подеротина и са изблијеђелом личком капицом на глави; скоро бос – на ногама је носио само полутруле блатњаве остатке вунених чарапа и разгажених опанака од пријесне говеђе коже.

– Мој земљак – шану у себи Илија и нешто га болно пресијече у грудима па чисто немаде снаге да му гласно нареди да иде с њим, него готово прошапута да се једва чуло:

– Ајде… мораш у кварт.

Тешко и узбуђено дишући, младић је озлојеђено псовао корачајући поред Илије и окрећући му се као да се правда и исповиједа:

– Пси једни погани, да би пси… они да се наругивају с мојом сиротињом ка’ да је мени до тога… Поша’ сам у свијет, да ђегођ изгалијам и зарадим корицу крвава крува… Није мени стало до комедије… смрадови једни брездушни…

Илију дирну искидан, скоро плачан глас увријеђеног младића.

– Па куд ћеш пред биоскопом, знаш да ће она градска багажа дирнути у икону.

– А што сам ја зна’ за то, брате… пролазио сам мирно својијем путом, а они гадови стадоше на ме блејати и вући ме за ово кукавне ’аљинчине… ударио би га па да је таман престојников син… гладан сам и невољан, брате, па сам љут на сама себе…

– Није то по закону да тако радиш и сам себи правду кројиш – заусти већ Илија да каже, али га чисто би некако стид да то изрече; осјети да ту, у томе тренутку, нема смисла да се та ријеч помене ни у шали, акамоли озбиљно. Умјесто тога он само забринуто и тужно заклима главом:

– Еј, сиротињо личка, сиротињо личка… а одакле си?

– Од Зрмање, брате – и оно „брате” зазвуча му сад некако сасвим искрено и повјерљиво, да Илију чисто прође некаква угодна топлина.

– А ја из Велике Попине… па близу смо. И ја сам Личанин.

И од тога блиског пријатељског повјеравања са којим још одавна нико с њим није проговорио, поче у Илији да се мекша и топи нешто тврдо и студено, нешто што се у њему почело стварати и таложити откад је у овоме граду, и већ успавани човјек, човјек који је близак страдању и патњи невољника, поче поново да оживљава у њему.

– А кога имаш код куће?

– Имам, брате, болесну матер и тројицу млађе браће, све нејач кукавна, готова се крува није кадро најести – ја сам најстарији. А отац нам погину на раду – притисло га дрво неђе у босанскијем планинама ђе је радио за некакву пилану.

– Ето, а и у мене све тако некако: браћа ми и сестре све млађи од мене и матер ми сама с њима код куће кубури и девера на оне камените прљуге, а оца ми помело преклани кад се враћа’ на Бадњи дан из Срба, па га у Српском Кланцу затекла бура и мећава.

– То ти де… јадни људи, свакако ли се пате…

Корачали су тако један поред другога као два стара познаника и судруга у патњи и више то нијесу били жандарм Илија Рашета и незапослени радник, и малтене скитница, Дмитар Погорелац, него два подједнака сиромаха, младића избачена и отјерана с родног огњишта, од својих коза и свога плуга, једном заједничком патњом и невољом.

Илија је у разговору већ био и сметнуо с ума куда су пошли и куд води свога земљака. Сусрет са човјеком из свога краја пробудио је у Илији већ замрла сјећања на његов крај, Велику Попину – мало кратко пољице, преко кога по васцијелу зиму брише и дере студена бура чистећи у сметове сув прашинаст снијег. Уз ивицу поља прибили се велико-попински засеоци са каменим, тешким плочама покривеним кућама, које је издалека мучио разликовати од исто тако свијетлосиво кречњачке позадине брда. У једном од тих заселака родио се и он и провео младост пентрајући се за козама уз врлетно високо брдо Поштак обрасло тврдом власастом травом, опорим кукуријеком и пуно дубоких бездана у којима су се легла јата сивих дивљих голубова.

И док су тако њих двојица водила најживљи разговор, заборавивши тренутно на све око себе, Илија одједном и нехотице застаде у ходу пред једном капијом, па као да хоће да се и сам присјети зашто је застао баш ту, подиже главу. Пред њим се уздизала тамножута двоспратница кварта са натписом изнад врата мутно освијетљеним једном чађавом сијалицом. Још као не схватајући јасно шта се то пред њим одједном измијенило и збило, он се неколико тренутака у недоумици загледа у Дмитра Погорелца, који је исто тако зачуђено и збуњено застао, а онда му се у души нагло угаси онај малопређашњи пламен: пред њим се пружила пуста и слабо освијетљена споредна улица и у њој, пред глухом и мрачном квартовском зградом, стајали су један према другоме жандарм Илија Рашета и радник Дмитар Погорелац који се скита без посла и изазива нереде. Обојица у истом тренутку осјетише како су несхватљиво далеко један од другога и да више ништа заједничко немају иако су земљаци. Међу њима је стајала и растављала из заувек невидљива преграда која се не да прећи.

Најзад се Илија прену и глухо – попут осуђеника – једва изговори:

– Ајд, склањај се брзо и иди куд ти драго… Сад нек ти је просто… и немој више да неред правиш, ми морамо да те у’апсимо – така нам је дужност – шта ћеш!…

Гледао је неколико тренутака за њим како одмиче попут сјене – ситан плашљив и утучен биједом – а онда се полако окрену па, погружено и тешка корака, уђе у квартовску зграду. Нешто горко и безнадно као позна кишовита јесен разли му се по души и цијела зграда дође му још мрачнија и црња баш као сељаку путнику кад му вјетар у ноћи изненада угаси фењер, па сиромах одједном остане сам у густој и глухој тмини.

(Политика, 23. октобар 1936. године)