Реуматске болести налазе се на првом месту по учесталости међу масовним незаразним болестима и обухватају велики број различитих запаљенских и дегенеративних обољења. Код нас, као и у већини европских земаља, сваки четврти становник болује од неке реуматске болести. Tермин реуматске болести најчешће се користи за дегенеративна реуматска обољења, попут остеоартроза, која се јављају међу старијом популацијом. Мање је познато да се хронични запаљенски артритиси, као реуматска обољења, јављају и код знатно млађе популације, чак и код деце, и да су то често прогресивна обољења целог организма која, поред зглобова, захватају и све друге органе у телу. Учесталост оболевања од запаљенских реуматских болести последњих деценија је све већа, па се процењује да од неке врсте хроничног запаљенског артритиса болује један одсто целокупног становништва у Србији, односно око 70.000 људи.

– Реуматоидни артритис је аутоимуна, хронична болест (доживотна), која највише угрожава зглобове шака и стопала и доводи до непоправљивих оштећења. Зглобови су стално упаљени, отечени и боле, најчешће у току мировања и ноћу, а карактеристична је јутарња укоченост која траје дуже од једног сата. Реуматоидни артритис је системска болест, што значи да, поред зглобова, може да захвати и друге органе, као што су бубрези, срце или плућа, а код деце чак и очи, што може довести до слепила. Непредвидивог је тока и ако се на време не открије и не лечи, доводи до инвалидности, а директно смањује очекивано трајање животног века – каже професор др Јелена Војиновић из Клиничког центра у Нишу.

Запаљенска обољења настају као последица поремећаја имунских функција у организму, процеса у коме имунитет особе напада сопствена ткива и органе јер их грешком препознаје као туђе. Ово омогућава одржавање сталне упале и запаљенске реакције. У зависности од врсте имунске и генетске грешке или од тога који је од фактора спољашње средине деловао, као последица ових поремећаја јављају се хроничне упале различитих ткива и органа, а најчешће зглобова. Додатни фактори ризика за развој ових болести су деловање различитих фактора спољашње средине, као што су инфекције, исхрана, изложеност сунцу, недостатак витамина Де, психоемоционални фактори…

– Дијагноза се поставља на основу специфичних симптома и тегоба, као што су јутарња укоченост у зглобовима, бол, оток и ограничена покретљивост (артритис). За постављање дијагнозе, али и праћење тока и прогресије болести, могу се користити помоћне дијагностичке методе, попут ултразвучног прегледа зглобова, рендгенографије и магнетне резонанце зглобова. У току прве две године од почетка болести долази до развоја умерене неспособности, а после 10 година чак 30 одсто болесника има тешке зглобне деформитете. Животни век оболелих од реуматоидног артритиса краћи је него у општој популацији – истиче др Војиновић.

Рана дијагноза болести први је предуслов за добру контролу болести и успешно лечење. Физикална терапија представља саставни део лечења али она, нажалост, не може утицати на запаљенски процес.

– Ново доба у лечењу запаљенских реуматских болести започело је пре више од 15 година, применом нових такозваних биолошких лекова, који циљано деактивирају упалне молекуле које стварају имунске ћелије нашег организма. На овај начин они делују на одређеном месту, чиме постижу специфичну регулацију имунског одговора. Ови лекови су делотворни код 70 одсто болесника, али с лечењем треба кренути у најранијој фази болести. У Србији могућност лечења биолошким лековима има само 1,6 одсто оболелих, док у Словенији тај проценат износи 10, а у Хрватској и Црној Гори пет процената, како је саопштено на недавно одржаном регионалном скупу удружења оболелих у Осијеку – наглашава наша саговорница.