Лесковачко позориште је пре неколико месеци добило новог управника, глумца Драгана Марјановића који освежава репертоар и ансамбл комадом „Свици” Тене Штивичић, у режији Ксеније Крнајски. Премијера је вечерас од 20 сати на матичној сцени Лесковачког позоришта. Драматург је Жељко Хубач, сценограф Дејан Пантелић, костимограф Суна Кажић, композитор Владимир Петричевић. У глумачкој екипи су: Сузана Грујић, Наташа Станковић, Бојан Вељовић, Предраг Смиљковић, Петра Димитријевић, Иван Јанковић и други.
По чему је драма Свици” о „заборављеним соковима живота” данас актуелна, питали смо редитељку Ксенију Крнајски.
– „Свици” су кључна метафора, а ауторка их је женски вешто закључала у наслов свог комада о усамљености, пролазности и приликама које нам бљесну и које нам се, а ако их пропустимо, неће десити више никад. Актуелна је увек ова метафора о људима који за време неког ванредног стања покажу ко су и шта су. Ванредна стања нас и на аеродрому, али и у држави натерају да се покажемо у правом светлу. То је ових дана врло актуелно на нашим улицама, зар не?
Редитељка додаје да ју је веома обрадовао лесковачки ансамбл: вредни и занимљиви, брзи и спремни да се мењају, а ту мисли и на глумце и на технику.
– Лесковац, колико видим, има стару градску традицију неговања позоришног живота, о њему брине град, али и јако лојална публика, што није баш чест случај у мањим градовима – додаје.
Ксенија Крнајски често је током протеклих година радила у театрима ван Београда. Које су предности и мане рада у тим мањим позоришним срединама и у којој мери је појам децентрализације културе у Србији на практичном нивоу заживео?
– Предности су огромне када је реч о организацији проба. Лакше је окупити људе на истом месту у исто време, него рецимо у Београду или Новом Саду. Ипак, са друге стране, велика позоришта имају већи број запослених креативаца и много вам је лакше да у њима реализујете сценографију и костиме.
На питање шта још треба учинити да би се размена искустава са театарским центрима унапредила и шта је то што позоришта ван Београда још морају да учине да би се уметнички наметнули и изван својих средина, Ксенија Крнајски каже:
– Главни проблем је извесна доза аутизма неких управника и осећање инфериорности у односу на веће позоришне центре који је проистекао из њихових стратешких одлука. Некада је у питању локалпатриотизам по којем се у позоришту често запошљавају не најбољи расположиви глумци/радници, некада, пак, малограђанска идеја да треба да будеш „најбољи у селу” и да не треба да путујеш, гостујеш, размењујеш сараднике и искуства. Управници по Србији који освежавају своје ансамбле гостима и зову маштовите сараднике, увек профитирају! Треба нам агресивнији обрачун са „мртвачким театром” – закључује Ксенија Крнајски.
