Због чега се Спутњик пре годину дана појавио у српској медијској галаксији, где иначе дуже време лебде страна медијска тела осталих империја? Лансиранa из Москве, са медијског космодрома који је створен у време владавине Владимира Путина, ова новинска агенција промовише вишеполарни свет. Заправо је то нови поредак у ком Русија јавља да је медвед изашао напоље и да је прилично огладнео, после две деценије боравка у пећини.
Отуда се Спутњик не мота само по српском небу, већ се ехо медијског звучника Кремља чује на готово свим језицима света.
Некадашњи поздрав „Говорит Масква са ултракратких таласа из агитпрповског центра ЦК КПСС – Радио Москве, замењен је софистицираном полифонијом путиновске медијске машинерије – од глобалног телевизијског чуда Раша Тудеј до Спутњика. Њихово медијско садејство је приморало евробирократе да признају како је формирање тима и формулисање стратегије којом би се Брисел супротставио руској пропаганди важније од санирања мигрантског питања, те је од 1. септембра у оквиру ЕУ започео рад тим од осам функционера Европске службе за спољне послове с циљем да одговори изазовима новог медијског хладног рата.
Разуме се да западни политичари и аналитичари микрофоне блиске својим владама сматрају потпуно независним, иако Си-Ен-Ен, Би-Би-Си или Дојче Веле емитују спољнополитичке ставове веома блиске политикама својих администрација. А плодови њиховог истраживачког новинарства често се, као у ирачком рату, подударају са изјавама владиних портпарола. Русима је требало свега педесетак година да то укапирају. Како је, заправо, орбитална симфонија тих силних независних медијских корпорација, моћнија од бојевих глава. Путин је то схватио када је медијска коњица прокрчила пут Натоу право пред врата баћушкама. Узвратни ударац Руса је био неочекиван. Нису загрејали моторе тенкова, нису проветрили лансирне рампе. Бивши кагебеовац Владимир Владимирович, школован од тате свих руских шпијуна Јевгенија Примакова, схватио је да постоји оружје моћније од нуклеарног. И још не зрачи.
Тако је створена идеја о рађању глобалне телевизије која је по моћи требало да достигне Си-Ен-Ен, с тим да је не бих називао плавом коњицом, већ козачким пуком!
После 10 година од када је створена, Раша Тудеј је постала глобална алтернативна медијска информативна арена. То су Руси хтели са пројектом Раша Тудеј. Да се Запад у њој може гледати, као у чаробном огледалу. И сам Путин је на прослави десетогодишњице одржао краћи говор, уставши од стола где је испијао вино с Емиром и Мајом Кустурицом. Тада је Путин рекао да је јако поносан на Раша Тудеј, зато што су за само једну деценију успели да аудиторијум достигне милијарду људи на целом свету. Шеф Кремља је рекао да је руска влада окупила најталентованије младе људе света. По Путину су кључ успеха те телевизије две ствари. Русија, наиме, није штедела новац и понудила је најбоље услове новинарима које је могуће замислити. При том им је дао одрешене руке да раде како год они мисле да треба. Али, поставио им је један услов који је од Путина немогуће одбити – да у свом извештавању буду коректни према онима који их, финансирају.
За разлику од својих колега у Вашингтону и Лондону, Путин не мистификује независност Раша Тудеј, што је можда разлог зашто није симпатична само русофилима и зашто је тек нешто више него треба, несимпатична онима другима. Зато што Путин не крије да је Раша Тудеј владин пројекат и комплетно се финансира из буџета Русије. У овој години је планиран буџет од 310 милиона долара, док је Глас Америке од владе САД тражио 751 милион долара, а само светски сервис Би-Би-Сија је за 2014. годину имао 406 милиона долара, док је целокупна корпорација британске државне телевизије на располагању имала невероватних седам милијарди долара! Србе од бројки свакако много више занима зашто је Куста седео те вечери са драгим пријатељем Путином. Сигурно не зато што воле исто вино. Те вечери је Путин окупио интелектуалце антиглобалистичке провинијенције, али Куста има очигледно посебно место у Владимировом срцу. Можда је то управо инспирисало Кустурицу да у Москви приреди перформанс и у шали понуди своју терасу у Београду или имање у Високом за инсталирање руских ракета.Зашто је Путин могао да буде задовољан, не толико Кустином понудом, колико утицајем телевизије коју је створио, и која је у Британији три пута гледанија од Фокс њуза.
Путиново виђење биполарног света није очарало само Доналда Трампа, већ и просечне Американце. Када се недавно догађала буна каубоја у Орегону, то је тек била фуснота у западним медијима, док је Раша Тудеј имала извештаче са лица места који су се свакога дана уживо укључивали у програм, не либећи се да ликују због каубојског устанка.
Али, оснивање Раша Тудеј се Русима нарочито исплатило у случају Одеса. Тада је више од 40 људи погинуло у Дому синдиката, а заправо су били живи спаљени у нападу украјинских снага које су организовале кијевски Мајдан. Верзија неких западних медија је да су жртве запалиле саме себе. Шта су урадили репортери Раша Тудеј? Приказали су украјинске националисте како бацају молотовљеве коктеле кроз прозоре. Тиме је изгубљена шанса Запада да макар остави могућност недоумица око могућег починиоца злочина и вечно намеће кривицу проруским снагама, заправо Путину лично.
Тако Москва није само показала да је вратила свету војни геостратешки баланс, већ да не заостаје ни по питању такозване „меке моћи”.
Дакле, када приказују репортажу о Академији нинџи у јапанској Нари и укључују се директно у концерт Елтона Џона на железничкој станици, извештавају са Сељачких олимпијских игара у Индији или преносе доручак астронаута Тима Пика који спрема омлет на Међународној космичкој станици, Руси не поручују да су постали „Путинова шареница”. Они хоће да кажу да њихово око продире у најскривеније тачке света и орбите.
И агенција Спутњик, део истог медијског система, није стигао у Србију како би русофили добили своје весело вече, већ да би читаоци сајта и слушаоци радија видели и полеђину ЕУ и њено право лице. Показали су да баш и није тачно да је гас из нафтних шкриљаца из Америке најјефтинији, као и да графикони о томе које објављују српски медији изгледају лепо на слици, али да је спорна њихова веродостојност.
За главну уредницу Спутњика је изабрана прекаљена новинарка Љубинка Милинчић, бивша дописница Политике и НИН-а из Москве и некадашња уредница листа Демократија.
Заправо је права истина да је Спутњик улетео у српски медијски гравитациони простор када се у истој орбити појавила филијала Си-Ен-Ена, телевизија Н-1. За сада Спутњик нема телевизију и тако моћну продукцију, већ се ослања на радио, што је концепт који је одавно напустио и Б92, те је питање да ли је то добар стратешки избор.
Али, у позадини свих прича, одвија се медијска битка између Амера и Руса за геополитичку контролу Србије, као централне земље Балкана. Рат је још хладан, али су вести вруће.
