О српској медијској реформи се прича и ван граница наше земље. Она почиње да служи као страшило за новинаре на читавом Балкану. Властодршци и тајкуни свих нација међу српским медијским реформаторима препознају своје идоле. Стављање медија под контролу, то је жеља сваке власти, тајкуна и идеологије.
Оставити на хиљаде новинара и медијских радника без посла и за то добити огромну подршку у Парламенту и сагласност “репрезентативних“ медијских удружења је подухват вредан дивљења. Сада тек видим колико је био у праву покојни Александар Тијанић када нам је 4 дана пре одласка на јавној расправи о сету медијских закона иронично поручио у првој реченици: “Медији су на муци, ако их не реформише Мици“. Мислио је бритки Тијанић на тадашњег члана радне групе за израду медијских закона и помоћника министра културе и информисања Сашу Мирковића. Није могао ни да сања Тијанић да то није крајњи домет оснивача и некадашњег сувласника Б92, челника АНЕМ-а и медијске коaлиције. Мирковић је напредовао још више, постао и државни секретар са великом перспективом за даљи успон у каријери.
У праву је био Тијанић и у Аранђеловцу октобра 2012. године на скупу у који је трасирао пут оваквом медијском хаосу. Питао је “Џин“, како су Тијанића многи ословљавали, вечите чланове радних група за израду свих медијских закона и стратегија од увођења вишестраначког живота у Србији, како им увек успева да напишу нови нацрт закона који је увек гори од претходних? Одржао је тада Тијанић предавање “експертима“ и “реформаторима“. Присутни су га слушали ћутке, без коментара, критике или похвале и након тога наставили по старом.
А медији? Ма коме су они важни. Коме треба матори Радио Лесковац од 44 лета. Па тај радио је већ “баба девојка“. Нико није желео да га купи и уда. Прецизније, нико га није ни понудио на продају. За Радио Лесковац није била предвиђена приватизација него гашење. После Радио Ниша, који би да није било “експерата и реформатора“ 21. фебруара ове године славио 70 рођендан, гаси се још један медијски бренд југа Србије. Јужњацима се у исто време намеће да финансирају по четири канала Радио Београда и новосадског радија из буџета и претплате док гасе и распродају у бесцење њихове медије који су постојали деценијама.
Зашто убијају Танјуг?
Танјуг је посебна прича. Бренд од националног значаја, медиј познат у читавом свету, симбол бивше Југославије и сада Србије.
О каквом се симболу ради схватио сам и недавно када сам давао изјаву за бугарски национални радио “Хоризонт“. Ми и Бугари се увек одлично разумемо, никада нам није потребан преводилац. Ипак, колеге из Бугарске, када су чули шта им говорим о судбини Танјуга и како га се медијска елита и држава одричу, затражише да се у наш разговор умеша и преводилац. Не могу људи да верују да Србија гаси, како они кажу, европски бренд. Понављах ја три пута исту причу, тужну, трагичну, али нажалост истиниту. Србија гаси Танјуг! Што ја више понављам они се све више чуде? Питање колегенице ме мало тргнуло … “Па да ли сте ви нормални? Да ли сте ви свесни колики је бренд Танјуг на европском нивоу, колико се њему верује?“ Остадох без текста. Следеће питање ме дотукло: Шта кажете ви, српски, новинари, ваша удружења?
Одговорих, већ постиђен, да смо се Синдикат новинара Србије (СИНОС) и Професионално удружење новинара Србије (ПРОУНС) борили против тога али да су главни заговорници оваквих медијских закона и гашења Тањуга они који за себе кажу да су “репрезентативни“ УНС, НУНС, АНЕМ, ЛОКАЛ прес и НДНВ, окупљени у самозвану, нерегистровану медијску коалицију. Да је држава, као што то отворено говори помоћник министра и државни секретар Министарства културе и информисања Саша Мирковић, само “спроводила политику медијске коалиције“.
Остадоше Бугари у неверици после мојих речи. Учинило ми се да су се чак помало уплашили. На глас помислише, а шта ако неки неолиберал у Бугарској уз подршку медијских тајкуна, којих има и код њих као и код нас за извоз, дође на идеју да овај српски медијски пелцер пренесе и код њих.
А Танјуг? Он на радост свих нас који поштујемо бренд и традицију још пласира вести. Искрено се надам да ће тако бити и убудуће јер је то преко потребно свим “малим“ медијима ван Београда који немају средства да плаћају месечне накнаде Фонету и Бети. А Танјугова конкуренција је већ нервозна. Од почетка године данима објављују текстове са само једним питањем. Зашто Танјуг још није избрисан из АПР-а, зашто још није угашен, зашто још све колеге из Танјуга нису без посла на улици?
Иако мени несхватљиво, од конкуренције Танјуга то сам и очекивао. Медијско тржиште је мало и немилосрдно. И током медијске реформе циљ је био рашчишћавање тржишта за оне који су блиски медијској коалицији. Па, да се не лажемо, зато је медијска коалиција инсталирала своје људе у радну групу за израду медијских закона, зато се борила и изборила да има свог човека на месту помоћника министра и државног секретара за културу и информисање. Једном речју, да има потпуни медијски монопол.
Али оно што ме је потпуно поразило су ставови и текстови медијских удружења. Кампањи су се придружили и УНС и НУНС. И они се “секирају“ и брину што Танјуг још постоји мимо њихових правних аката и фамозног члана 146. Закона о јавном информисању и медијима. “Репрезентативна“ удружења се данима питају на својим порталима, зашто Танјуг још није избрисан из регистра медија, зашто и даље емитује вести? Као да је Закон донет пре 16 месеци старији и важнији од Устава, више од 70 година традиције и бренда Танјуга. Сви они, који су имали привилегију, да уче од новинара Танјуга, као ја од покојног Љубише Илића дописника из Ниша, поносни смо на то и свесни значаја тањугове новинарске школе!
Уместо макар солидарности са колегама које остају без посла, као да УНС и НУНС желе што пре катанац на врата Танјуга. Зашто не траже “репрезентативна“ удружења изјашњење Уставног суда по жалби СИНОС-а и ПРОУНС-а? Зар не би било поштено да пре него што угасе Танјуг провере да ли њихова законска решења можда не крше неки члан Устава? Уставност медијских закона је још под лупом, без обзира на то што га убрзано спроводе. Зар није могућа промена неколико чланова закона који је већ нанео несагледиву штету? Па то у парламенту може да се изгласа за 20 минута. “Репрезентативна“ удружења постављају нове стандарде у додворавању медијским тајкунима. Уместо, макар привидне, бриге за колеге, залагања и борбе за опстанак и трајање медија, они су отворено за њихово гашење!
Слична ствар се догодила и прошлог лета, када је један од челника медијске коалиције, председник ИО УНС-а Петар Јеремић отворено поручио на сајту УНС-а: “ срећан сам што вас, који сте “културни“ и ћутите када то од вас траже они који вас плаћају, више неће бити међу професијом. Да за вашим вођама у муљ потопите и ваше главе, које су још само остале да из њега вире.“
А шта медијска коалиција, АНЕМ, УНС и НУНС, виде као наследника Танјуговог бренда? Народног посланика, бившег напредњака Сашу Мирковића, власника “Моје телевизије“, ТВ “Бест“ и листа “Спорт“? По њиховим законима то је могуће и пожељно али једини мали проблем је здрав разум Срба али очигледно и оних ван граница ове земље.
Гашење Танјуга имало би још једну несагледиву последицу. Наиме, медијска сцена на локалном и регионалном нивоу већ је осакаћена реформом. Уколико се угаси и Танјуг, преостали локални медији би изгубили приступачан и увек доступан сервис за добијање националних вести. Тада би били препуштени на милост и немилост Фонету и Бети који ће убудуће моћи да диктирају услове “малим“ медијима по својој вољи, а искрено, ни до сада, нису били финансијски доступни многима. Гашењем Танјуга њима се отвара простор за екстра профитерство, тржишну доминацију, злоупотребу доминантног положаја и монопол. То је, тако бар изгледа, био и смисао реформи.
Није Танјуг једина жртва реформе у режији медијске коалиције. Ништа боље није прошао ни Међународни радио Србија и низ малих и нешто већих локалних и регионалних медија. Пут је реформаторе сада довео до прага најстаријег дневног листа код нас, Политике.
Мора се признати да то делује као иронија судбине. На челу Политике, главна уредница ове куће, Љиљана Смајловић је уједно и председница Удружења новинара Србије. Удружења које је камен темељац и стожер Медијске коалиције јер је најбројније и најстарије удружење код нас. УНС је све време био оштар заговорник приватизације по сваку цену, приватизације без изузетка, кршења Медијске стратегије и одустајања од регионалних јавних сервиса. А сада је реформа закуцала и на врата Политике? Да ли ће излазак државе из медија бити заустављен на примеру Политике?
Прича се мало променила. Гостујући у емисији “Да можда не“ на РТС председница УНС-а Љиљана Смајловић је рекла да се не сме дозволити непријатељско преузимање Политике од других штампаних медија. Став који би имао тежину да има доследност и принципијелност. Како су електронске и штампане, мале и велике, локалне и регионалне медије могли да откупе њихови конкурентски медији. Тада то није дотицало ни УНС ни Љиљану Смајловић. Тада ни традиција и вишедеценијско постојање појединих медија није било важно. Али вероватно је људски да човек мало више брине о себи него о другима. Политика је несумљиво бренд, национално медијско благо. Мора се признати са доста смањеним тиражом, али не може баш све да буде комерцијализовано као што је тврдио УНС. Али национално благо су и Танјуг, Међународни радио Србија. Можда не национално, али свако регионално, нишко благо је био и Радио Ниш. За Лесковац је највеће медијско благо Радио Лесковац, за Босилеград, Бабушницу, Белу Паланку њихови једини електронски медиј у тим општинама а које су “реформатори медијске коалиције“ или већ угасили или покушавају да угасе. И њима треба дати прилику да преживе реформу јер не врти се цео свет око медијске коалиције и медија на чијем су челу лидери ове нерегистоване фантомске групе.
Очигледно да су заговорници неолиберализма и ставова Адама Смита и нобеловца Милтона Фридмана тврди у промовисању “невидљиве руке“ тржишта само док их та рука не дотиче. Када су они у питању, тада важе другачији аршини. О њиховим платама не сме да се говори, њихове компаније су заштићени изузеци и за њих важе нека посебна правила. Ако је и од медијске коалиције, много је!
Питају ме многе колеге новинари, сниматељи, монтажери, тонци, реализатори: да ли заиста верујем да писањем, вербалним дуелима на јавним расправама и скуповима, дискусијама, указивањем на нелогичности, може нешто да се промени. Наравно да не, нисам толико наиван. Као избачени посматрач из радне групе за израду медијских закона, као бивши уредник и новинар Нишке телевизије много пута сам се уверио, да нико не може стати на пут интересној групи, моћнијој и од саме државе. О каквој се бахатости ради медијске коалиције довољно сведочи чињеница да су могли да се поигравају са Медијском стратегијом коју је усвојила Влада Србије. Да из ње узму оно што им одговара и убаце у законе а одбаце оно што им смета. Да из радне групе за израду медијских закона избацују неподобне чланове, да у Министарство културе и информисања убаце своје представнике на најважнија места, да ресорно Министарство спроводи њихову политику и тиме се јавно хвали, да спречавају објављивање научних радова који нису у складу са њиховом медијском политиком, да гасе Танјуг, Међународни радио Србија, локалне и регионалне медије са вишедеценијском традицијом, да оснивају медије, да путем конкурсних комисија деле буџетски новац, да омогуће бујање ријалити програма, да крше препоруке Комитета министара Савета Европе из 2007. године и Медијске студије коју за потребе Србије написаше европски стручњаци о трошку ЕУ …
Ово знају многи и ћуте. Задњи је час, покренимо акцију и спасимо Танјуг. Ја рекох и спасих душу. А Ви?
мр Милан Петковић
