Иако су 132 оца у Београду током претходне године остварила право на „породиљско” одсуство, што представља повећање за готово сто одсто у односу на 2017. годину, када је свега 79 новопечених тата искористило ову законску могућност, стручњаци с правом користе метафору о „капи у чаши воде”.

Јер, ако се има на уму да се у престоници годишње роди око 20.000 беба, то у статистичком преводу значи да је тек сваки двестоти отац одлучио да храни, успављује и пресвлачи бебу док је мама на послу.

Подсећања ради, наш закон о раду очевима дозвољава могућност да користе одсуство ради неге детета тек када дете наврши три месеца. Породиљско одсуство, које траје од рођења до првог тромесечја, може да користи само мајка. Да би очеви могли да искористе ово законско право и остану са дететом до његовог првог рођендана, оба родитеља морају да буду у сталном радном односу.

Без обзира на чињеницу што је законодавац 2001. године дозволио очевима да узму одсуство ради неге детета, бројке говоре да је проценат тата који користе ову могућност и даље на нивоу статистичке грешке.

Пракса такође показује да највећи број очева узима одсуство ради неге детета зато што су њихове супруге запослене у страним компанијама или амбасадама и раде по њиховом, а не по нашем закону о раду, односно морају да се врате на посао након три или четири месеца породиљског одсуства.

У циљу промоције родне равноправности, институције ЕУ недавно су одобриле увођење најмање десетодневног обавезног одсуства за новопечене очеве широм континента и објасниле да ће се то одсуство плаћати као породиљско.

У већини скандинавских земаља очеви имају законску обавезу да оду на „породиљско” одсуство, а Норвешка је увела ту обавезу 1993. године, када је установљено да само 30 одсто очева користи „породиљско” одсуство.

У неким земљама, попут Немачке, Аустрије, Хрватске, Кипра, Луксембурга и Чешке, одсуство за очеве не постоји. У другим је ситуација сасвим другачија, као у Шпанији, где одсуство за мајку и оца траје исто – 16 недеља, уз пуну плату. Ипак, статистика ОЕЦД-а сведочи да тек сваки пети отац у Европи користи родитељско, односно „породиљско” одсуство.

Упркос чињеници да не постоје биолошки ни психолошки докази да мама боље од тате храни, повија, облачи и учи дете, анализа Републичког завода за статистику сведочи да се очеви у нашој средини у просеку дететом баве – једанаест минута дневно.

Миша Стојиљковић, психолог и аутор популарне емисије „Тата, ти си луд”, која се емитује на Радио Београду, каже да расте број очева који схватају да родитељство није трка на сто метара, већ доживотни маратон, и да партнери морају да деле обавезе ако желе успешно да истрче тај маратон.

Међутим, за већину њих родитељство је и даље синоним за играње са дететом и вођење наследника на спорт. Маме су и даље те које васпитавају, кувају, пеглају…

– Охрабрује ме што да на родитељским састанцима, у вртићу и у школи виђам и очеве и мајке. Сви моји другари без проблема мењају пелене својим малишанима и умеју да детету спреме укусан оброк. Томе, наравно, делимично кумује и чињеница да се радно време жена продужило, односно да су мајке више ангажоване на послу него што су биле. Истраживања показују и да су очеви који се активно баве родитељством физички и ментално здравији, а њихова деца су боље социјализована и показују мање склоности ка малолетничкој делинквенцији – каже наш саговорник.

Синови запослених мајки постају брижни очеви

Истраживање др Драгана Станојевића, доцента на Катедри за социологију Филозофског факултета у Београду, под називом „Помаљање новог очинства кроз праксе очева у Србији”, показало је да је тек сваки двадесети отац у нашој земљи комплетно укључен у родитељство.

– Ова студија показује да четвртина очева уопште није укључена у негу деце, 12 процената је веома ниско укључено, а трећина је високо укључена. Нега деце подразумева храњење, купање, забављање и читање, преповијање и успављивање детета. Очеви који су учествовали у овом истраживању показали су нижи степен укључености и у индиректне активности око детета (чишћење, прање одеће, пеглање, спремање оброка, одвођење детета у вртић). Занимљиво је, међутим, да мушкарци сматрају да је мали корак који направе у правцу родне равноправности синоним за пуну равноправност полова – примера ради, ако са децом решавају само домаће задатке, сматрају да сто одсто учествују у родитељству – у шали истиче др Станојевић.

Иако не постоји формула на основу које можете израчунати вероватноћу да ће се отац бавити дететом, пракса говори да су ангажованији они мушкарци чије су мајке биле запослене, а очеви радили кућне послове.

– Ако су односи у породици складни и ако међу супружницима постоји виши степен интимности, то у великој мери утиче на укључивање очева у родитељство. Занимљиво је да су очеви који су имали лоше искуство са својим родитељима много бољи и брижнији родитељи – примећује овај социолог.