Ако је рај велика библиотека, као што га је замислио Борхес, онда се међу брижним читаоцима у њему налази и Августин Тин Ујевић, крунисани краљ скадарлијских боема, енциклопедијског знања, самотњак у гомили света, разочарани идеалиста, Европејац и Југословен, мистик, посвећеник људске душе. Како би реаговао када би чуо да српска, хрватска и босанска национална телевизија сада, први пут после ратова деведесетих, сарађују заједно стварајући играно-документарну серију о његовом животу? Можда би поновио, као што је новинарима некада говорио, да не мари за публицитет. А где год да се појавио, својим наступом изазивао је пажњу, па и пишући овако:
– Био сам у тамници, у изгнанству; видио сам касарне, семинар, институте за тровање мозга, сагрешио сам, гладовао сам, мислио сам да ћу полудјети, што год сам подузео, све је пропало; писао сам много; нисам публиковао ништа, љубио сам несрећно, па и раскинуо се од љубави; никаквих школа нисам у реду свршио; дошао сам због своје нетактичности у сукоб са већином „сила” у Европи; остао сам на концу на друму…
Августин Ујевић (1891–1955) рођен је у Вргорцу код Имотског, гимназију је завршио у Сплиту, а Филозофски факултет похађао је у Загребу. Пред Први светски рат био је један од најактивнијих у покрету југословенске омладине, због чега је био затваран. Рат је провео у Паризу, године 1916. саставио је на француском Основну граматику српског језика. Затим је дошао у Београд. Живео је и у Сарајеву, Сплиту, Загребу, а сјајне поетске збирке „Лелек себра” и „Колајна”, објавио је управо током београдског периода.
По речима Марка Новаковића, уредника Драмског програма РТС-а, играно-документарна серија „Тин – тридесет година путовања” одличан је почетак сарадње између Радио-телевизије Србије и Хрватске радио-телевизије. Снимање у Хрватској већ увелико траје, док ће осам, од укупно шездесет дана снимања читавог пројекта, у Београду почети у мају. Поред Загреба, Београда, Париза, Сарајева, Сплита, песников живот биће реконструисан и у Имотском.
– Лик младог Тина Ујевића тумачиће Игор Ковач, а старијег Милан Плештина. Серија се састоји од четири епизоде у трајању од 55 минута, режира је Давор Жмегач, а продуцира Јасмина Божиновски Живаљ и биће завршена на јесен 2017. године. Тин Ујевић био је у то време добри дух нашег града и један од његових симбола. Серија ће бити снимана на Теразијама, код хотела „Москва”, на Тргу Републике, као и на Ташмајдану, и наравно у незаобилазној Скадарлији – каже Марко Новаковић.
Тин је највише волео Париз и Београд, у Паризу је био несрећно заљубљен у поћерку српског конзула Миленка Веснића, а међу београдским улицама издвајао је Скадарлију.
– Прије свега, ја бих најурио из Београда све спекуланте, порушио бих банке, Народну скупштину преселио бих у неко провинцијско место, на пример у Стењевац (душевна болница), затворио бих умјетничко одељење, а министре бих сместио на један брод… Од свих пријестоничких улица оставио бих Скадарлију, Васину, један део Поенкареове (данашња Македонска) и Теразије – говорио је Тин Ујевић.
до башта, до турских гробља.
Просјаци просе од шетача и ноћника
с пруженом руком безвољнога робља.
Чуче мајке, у крилу с чедом:
та рахитична јадна дојенчад што виси
о материнској сиси
и види светло првим гледом
у сажаљењу људи, редом!
Но ови пред црквом су побожни просјаци:
Богу се моле, а од људи просе.
На степеништу црквеном босјаци
траг скрушености усред чела носе.
Знају за богате, и зову их људи:
дух живи у њима као Христ у Јуди.
Они просе и моле,
моле и просе,
и знаду за свете симболе,
за вајане идоле,
и бреме с вером сносе.
На путу у прекогробље
као залог носе, место дела, голе руке:
од творца проси робље
рај као поклон за пасивне муке,
за умирене руке.
Просјаци моле милостињу,
просјаци просе рај.
Смилуј се, Боже, приложи, дај
гротескни милодар тај!
Песма је објављена 6. јануара 1934. године у „Политици“
Хроничар Београда Коста Димитријевић забележио је сећање на тренутак када је 1920. године Тин стигао у Београд, са кожном торбом пуном књига и рукописа и упутио се право у чувену „литерарну” кафану „Москва” где је случајно сео за сто песника и боема Раке Драинца.
– Говорио је неуморно, развијајући тезе по својој вољи, ређајући арабеске догађаја, мозаике ликова, симфонију збивања. Слушао сам га као никог до тада. Први пут сам се задивио златоусности човека – причао је Драинац тада.
Ово Тиново и Драинчево пријатељство у кафанама код „Три шешира”, „Бумс-келера”, у сиромаштву, овековечено је у анегдотама, попут оне у којој келнер пита Драинца шта жели да поручи, а овај му каже:
– Ништа!. Када је келнер исто то питао и Тина, он је одговорио: – Исто то, само са чашом воде! Страшно сам жедан… Највише препричавани догађај у вези са тежњом Тина Ујевића да сканладизује малограђанску скученост јесте призор када је требио вашке у „Москви”. Данас би то био врло успешан уметнички перформанс…
Причало се и о томе како је презадужен бежао од разгоропађених газдарица остављајући књиге и рукописе, како је новац ушивао у капут, па онда остајао и без капута, како је радио у антикварници чувеног Влајка Игњатовића Марсовца, па га је наговорио да пошаље телеграм на Марс. Њих двојица срочили су текст пошиљке: „Становницима Марса – Васиона, јавите имате ли антикварних ствари. Антикварница `Гуслар` Влајка Игњачевића – Београд – Краља Александра 60 – СХС, Европа, Земља”. Тако је Игњачевић прозван Марсовцем.
Најбурлескније је свакако било скадарлијско боемско крунисање Тина Ујевића, у подруму „Бумс-келера”, код газда Пере Свиленог. Како је писао Коста Димитријевић, новине су известиле о томе: у поноћ, уз циганску музику Тин је био ношен на рукама, а затим крунисан краљевском капом од картона. Карневалску атмосферу употпунио је говором, у којем је шкакљивим изразима „детронизовао” чланове краљевске породице. Због овог „вербалног деликта” Тин је био ухапшен, а затим и протеран из Београда 1925, да би се после годину дана вратио.
Његов потоњи осећај Сарајева садржан је у овом утиску: „Доживљај Сарајева бит ће за ме доживљај једнога тајанства у магли, трепетљива и нејасна спознаја да сам спустио стопу у загонетни и непробојни свијет”.
Насупрот овом испољеном лицу, Ујевић је имао другачије призоре унутарњег живота, мисао о проблему савести која треба да буде у корену сваког уметничког дела, а Раде Константиновић приметио је да је се Ујевић плашио те своје потраге за апсолутном лепотом у језику јер је слутио да та лепота, за којом се потуцао по свету, захтева и апсолутно давање, самоуништење… О стваралачкој снази Тина Ујевића говори и податак да загребачко издање Сабраних дела Тина Ујевића из шездесетих година прошлог века садржи чак седамнаест томова са више од 8.000 страница. Писао је Ујевић у својим есејима:
„Налазим да је главна ствар проблем савјести: није доста добра ниједна књига, поготово не модерни роман, ако није на свакој страници Испит Савјести… Свијет интензивнога и дубокога мишљења јесте свијет блаженства, с којим се ништа не може упоредити на земљи, јер је то тек занесени обајани свијет умјетности и филозофије, из кога ће као цвеће процвасти најлепше мирисаве биљке душевних производа. Посегнути овамо, и то овако дубоко, значи постати други човјек, промјенити све своје навике, изгубити смисао за све оне свакодневне ситнице којима грађански свијет подаје толику важност…”
