Дејвиду Камерону је остало мање од сто дана да убеди Британце да на референдуму треба да гласају за останак у ЕУ, али му никако не полази за руком да у то прво увери чланове сопствене странке у којој је због „брегзита” започео „грађански рат”.
Раскол је неминован јер премијер са најближим сарадницима заговара „брак” са ЕУ, док већина посланика владајуће партије и њених првака сматра да је земљи хитно потребан „развод”. Многи су окренули леђа Камерону, лидеру странке и председнику владе, а међу њима је и утицајни градоначелник Лондона који је позвао сународнике да у јуну гласају за излазак из ЕУ. Министар правде је такође казао да се не слаже са шефом Даунинг стрита. Побуна против Камерона настављена је у недељу када је оставку поднео министар рада и пензија Ијан Данкан Смит, некадашњи вођа торијеваца и отворени заговорник „брегзита”. Иако се званично повукао због тога што је влада најавила да ће резати извесна социјална давања, медији јављају да је стварни разлог његово неслагање са премијером око „брегзита”. Расправа је продубљена када је други члан Камеронове владе, Рос Алтман, изјавио да дојучерашњи министар „жели да науди вођству странке да би погурао кампању за излазак Британије из ЕУ”, што је Данкан Смит демантовао за Би-Би-Си.
Лидер владе у Лондону не жели да његова земља каже „збогом” Бриселу, иако је на челу претежно евроскептичне странке. Камерон је пристао на компромисно решење и оставио грађанима да у јуну сами одлуче желе ли да и даље буду део двадесетосморке. Иако је заказао референдум управо зато да би избегао раскол у странци, цепање по европским шавовима никако није могао да избегне јер је странка подељена на два табора: један који поручује бирачима да гласају за суживот са Европљанима и други који агитује за напуштање бриселског клуба. Тако је Камерон у парадоксалној ситуацији да ужива већу подршку у опозицији, међу лабуристима, него у сопственим редовима. Премијер је раније дао слободу министрима да слободно, не осврћући се на званичан став Вајтхола, изаберу да ли ће бити део кампање „за” или „против”. Он је управо изјавио за „Индепендент” да је према последњим анкетама мртва трка између гласова заговорника и противника Европске уније.
„Брегзит” је према недавној оцени магазина „Економист” једна од највећих претњи са којом би свет могао да се суочи (највећа је избор Доналда Трампа за председника САД). ЕУ би могла да се распадне ако британски одлазак изазове ланчану реакцију и одлазак неких других чланица, док би Британци економски изгубили, пре свега због тога што њихови произвођачи више не би имали слободан приступ великом европском тржишту, већ би на извоз робе и услуга у ЕУ плаћали царине. Голдман Сакс процењује да ће у том случају фунта ослабити 20 одсто. Бизнисмени окупљени у Савез британске индустрије упозоравају да би „брегзит” угасио скоро милион радних места на Острву и додаје да чланство у ЕУ обезбеђује Британији добит у вредности од пет одсто БДП-а, док Лондон у европски буџет уплаћује 0,4 одсто БДП-а, пренео је Ројтерс.
Америчка влада је изразито против „брегзита” и упозорава да ће Лондон угрозити „специјалне везе” са САД ако напусти ЕУ. Како пише „Политико”, Вашингтону је потребна Британија која одлучује о политици Брисела и Барак Обама сматра да је Британија у ЕУ амерички стратешки интерес. Администрација је ставила до знања Лондону да потписивање споразума о слободној трговини са Британијом неће бити приоритет за САД јер оне управо преговарају о ослобађању намета на проток робе и услуга са целом ЕУ.
Тиме је избијен аргумент евроскептика који кажу да Британија треба да се осамостали, а да ће онда испреговарати споразуме о слободној трговини са ЕУ, САД, Кином и другим великим економијама. Острво највећи део робе и услуга извози у ЕУ (45 одсто), а онда у САД. „Економист” сматра да би британско „не” ЕУ значило не само наметање тарифа за британске произвођаче већ и губитак за „Сити” који би престао да буде финансијска престоница планете.
Заговорници самосталног пута, међутим, истичу да је ЕУ преоптеретила острвску економију регулативама и стандардима и да земља мора сама да одлучује о правилима производње или запошљавања. Џонсон тврди да је бриселска бирократија „правно колонизовала” Британију због чега је ова изгубила суверенитет.
Један од главних разлога због којег десничарска опозициона странка УКИП подржава „брегзит” јесте заустављање имиграције из других земаља чланица, посебно источноевропских. Најџел Фараж додаје и да земља не може да сачува границе ако остане део блока, што је став који је стекао бројне поклонике након терористичких напада у новембру у Паризу и мигрантске кризе која је показала да ЕУ није у стању да обезбеђује своје границе. Да би привукао антиимигрантске бираче и успорио успон УКИП-а, Камерон је захтевао од Брисела да Британију ослободи обавезе да гарантује социјалне повластице грађанима других чланица ЕУ који живе и раде на Острву. То је један од неколико уступака Камерону (између осталог ту су и трајно задржавање фунте и изузеће из мигрантске политике) на које је ЕУ недавно пристала у покушају да после грчке и мигрантске избегне и британску кризу.
