Чачак – Један ученик Специјалне основне школе „Др Драган Херцог” у Београду, где уче деца која се дуго лече по клиникама и болницама наше престонице, написао је: „Ми и не знамо како је изгледао тај млади човек. Знамо само да је имао велико срце. У то срце је могао стати читав свет, дечји посебно.” И тај епитаф из дечје душе чува сећање на храброг лекара који је погинуо 30. септембра 1968. у Бијафри, на тлу данашње југоисточне Нигерије, и таквом смрћу наставио тужан животопис предачки.
На Данима здравља у Чачку, недавно, на двадесетак страна објављена је повесница под називом „Трагична судбина др Андрије Херцога (Драгановог оца) и његове породице”, коју су сачинили др Вукашин Антић (Хируршко одељење болнице у Врању) и Видан Богдановић („Време и моје право”, Београд).
Андрија Херцог (1904), најстарији од шесторо деце Сидоније и Филипа Херцога, власника дрваре у Падеју, градићу на левој обали Тисе у Банату, завршио је медицину у Лајпцигу 1928, претходно испунивши очев захтев да за шест месеци научи немачки језик. И дао реч својој породици која је припадала Јеврејима Ашкеназима да ће, захвалан што одлази на студије у Немачку, школовати најмлађег брата Фрања (1916), кад дође време.
После студија Андрија се запослио у Честерегу у Банату, насељеном претежно немачким живљем, али је лечио и становнике Банатског Карађорђева, тек основаног и највећег добровољачког села колониста Личана у Војводини. Насеље је у то доба имало 900 кућа са 6.500 мештана, и иако је минула деценија од досељавања живело се по лички: куће су биле грађене углавном од набоја и ћерпича. У селу је било много породица које су боравиле само у једној просторији, са огњиштем у средини, и овцама и козама у углу. Младом доктору било је јасно да га чека огроман посао, а сељанима је сваки његов долазак постајао празник.
– Ускоро се у Банатском Карађорђеву родила љубав између омиљеног лекара и учитељице Јелене Станисављевић, крунисана браком. Њихов син Драган имао је четири године а ћерка Вера се тек родила, када су др Андрију Херцога, средином августа 1941, Немци одвели у логор у Великом Бечкереку (Зрењанин), где су му већ били отац и два брата. Доктора Андрију, брата Павла и оца Филипа отерали су крајем августа у Београд, у логор Топовске шупе. Најмлађи брат Фрањо, студент медицине у Загребу, успео је да побегне из Бечкерека у партизане и тако се спасе. ’Мили моји, сутра у 6 час. полазимо одавде у непознато место, вероватно Смедеревску Паланку’, написао је др Андрија својој жени и деци. Уместо на путовање одвели су их на погубљење. Лекара су стрељали Немци у Јајинцима, 11. октобра 1941 – описује др Вукашин Антић за „Политику”.
Од читаве породице Сидоније и Филипа Херцога и њихове шесторо деце, у животу су остали само ћерка Јулија, удата за Србина, и најмлађи син Фрањо. Унуци су били нешто боље среће. Преживели су двоје од ћерке удате за Србина, двоје од сина ожењеног Српкињом, два сирочића које је служавка одвела у Мађарску и унук Јован кога је мајка Јелисавета Рајс дала сестри Јулији Царан која је тражила да јој остави оба сина. Мајка није могла да се растане од обојице, млађег је дала, а старијег задржала. Јелисавету и њеног првенца одвели су на Сајмиште и угушили.
Шта је живот: кад се Јулија Херцог (1910) задевојчила није желела да одустане од љубави са Србином, „мада је било неуобичајено да се једна јеврејска девојка уда за гојима”, Филип Херцог забранио је најмлађој ћерки да пође за Милорада Царана. „Ишао је у синагогу у Ади, где је читао кадиш својој ћерки. Кадиш је јеврејска молитва за мртве. Он је учинио све што се према јеврејској традицији захтевало од њега. На крају је позвао Јуцу и њеног будућег мужа, Брацу, загрлио их и пољубио и пожелео им срећу у животу.”
Почетком шездесетих Драган Херцог је завршио медицину у Београду и изабрао да као специјализант у 32. години хирургију усаврши у мисији Црвеног крста, у Африци. Екипа монтажне болнице код Окигве имала је десеторо чланова: по двојицу лекара и техничара из Србије, четворицу Швеђана из хуманитарног батаљона и двоје припадника мисије Савета цркава.
У време најжешћих борби др Херцог радио је у операционој сали и по шеснаест сати дневно. За кратко време је оседео. О тешкој ситуацији у Бијафри писао је породици: „Једна смрт, више или мање, у Бијафри не значи готово ништа. Сваки дан хиљаде умиру од глади, стотине подлежу у борбама, умирање је део свакодневице тог народа у ковитлацу језиве афричке трагедије. Како они све то само мирно подносе!”
– Тог 30. септембра, војници федералних трупа дошли су већ до болнице потискујући побуњенике. Претходно су власти Бијафре евакуисале рањенике и болеснике, а тиму Црвеног крста др Драгана Херцога оставили радио-станицу и теренско санитетско возило. Драма се одиграла испред грудобрана направљеног од врећа са млеком у праху. Изгледа да није било официра, па су болницу опколили распојасани војници, без команде. Седморо чланова мисије изашло је испред грудобрана. Када је шеф екипе др Михајло Вучинић, коме су војници узели личне ствари, сат и наливперо, ухватио руку једног од војника кад је покушао да га удари, они су се измакли неколико корака и отворили рафалну паљбу. При томе су погинули др Драган Херцог, Швеђанин Роберт Карлсон и брачни пар из Савета цркава. Рањени су др Вучинић, кога је метак окрзнуо, и двојица Швеђана.
Две године по завршетку Другог светског рата, Фрањо Херцог је завршио медицину у Загребу, где се оженио Наталијом Луковић која је ту студирала фармацију. Др Фрањо Херцог је највећи део радног векао провео у Чачку, као угледни педијатар и управник болнице, и умро 1980. Његова и Наталијина деца, Мирјана и Ђорђе Херцог, у својим сећањима пишу и ово:
„Када смо научили да читамо, а рат је већ увелико био завршен, брат и ја смо питали маму, гледајући наше изводе из матичне књиге рођених, шта то значи јеврејска националност? За српску националност знамо. Мајка је ставила прст на усне и рекла: ’Пссст. О томе немојте никоме говорити!’ То је био тежак тренутак за нас. Тада нисмо све довољно разумели. Били смо деца. Сада дубоко чувамо вредности тате и маме и целе наше породице Херцог.”
